Први децембар: Између остварења српског сна и страха од Руса
Титански напор и херојски подвиг, христолика жртва и ахилејски гнев, слили су се у тој 1918. години у српску руку, која је казнила у незадрживом јуришу митлеуропске окупаторе и њихове балканске сараднике, у налету који је отварао пут остварењу генерацијског сна о „ослобођењу и уједињењу“. Неке процене сведоче да је Краљевина Србија изгубила 28% свог народа, тј. око 1.247.000 људи, у Првом светском рату, од чега 56% мушког становништва. Извесно су Срби највише страдали на југословенском простору између 1914. и 1918. године, а круна те српске „анабасе“ која је окончана изгибенијом у Великом рату, било је стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918.
У историјским приказима ове епске епизоде остаје недовољно позната улога америчке политике. Учешће највеће империје двадесетог века у процесу стварања Југославије углавном бива замагљено анегдотама о пријатељству америчког председника Вудроа Вилсона и српског научника Михајла Пупина, те историјском судбином српског народа у задње две деценије двадесетог века.
„На нама је да прихватимо или одбијемо оно што од нас очекује читав свет. Бина је постављена, а судбина је зацртана. Дошло је време, не нашом вољом, већ нас је сам Господ Бог повео овим путем. О овоме смо сањали на нашем рођењу. Америка ће показати [свету] једини истински пут“, представљао је Вилсон Версајски мировни уговор америчком Сенату 10. јула 1919. године. Амерички председник је себе доживљавао као Месију обећаног источноевропским народима.
Иронија „Историје“ је у томе што је судбина милиона с европског истока поверена човеку који је у свом капиталном делу „Историја америчког народа“ из 1902. године описивао источноевропксе придошлице у Америку речима: „Људи ниже врсте из Мађарске и Пољске, људи из редова оних међу којима нема ни вештине, нити интелигенције“. Већ 1919, Игњат Јан Падеревски, пољски композитор и пијаниста, и перјаница пољског покрета за независност, писао је Вилсону у име Пољака: „Ви сте поочим обезглављене земље“, алудирајући на „благонаклон“ став америчког председника према Пољској.
Ова безусловна љубав источноевропских народа према Америци, у стању националног рисорђимента по распаду немачке, аустроугарске, руске и османске империје после Првог светског рата, била је разумљива, пошто се Вилсон декларисао као борац за свет који је „сигуран за демократију“.
Поредак незападне европе
Вилсонова визија била је заснована на уверењу да је могуће изградити мир на „научним основама“. Председников интимус и неформални саветник „Пуковник“ Едвард Хаус основао је септембра 1917. године „Друштво за упит“, сачињено као тинк тенк који је окупљао академске историчаре, географе, филологе, политикологе и новинаре посвећене изучавању Источне и Средње Европе. Циљ овог „Друштва“ била је припрема плана према коме ће, на „научним основама“, амерички председник Вилсон реорганизовати послератни поредак у незападној Европи.
Један од проминентнијих чланова „Друштва“ био је Роберт Кернер, харвардски ђак чешког порекла, који је био истински предан чехословачком, али и јужнословенском ослобођењу, нарочито заинтересован за српски, односно хрватски, језик. Управо његово академско интересовање помаже у разумевању става да „ниједно решење које не третира Југословене као једну нацију није засновано на научним темељима“. Другим речима, као према мишљењу српских просветитеља и предратне елите – језик је окосница нације! Кернер је имао довољно времена да елаборира овакав став председнику Вилсону, као један од ретких чланова „Друштва“ који је путовао са председником на броду „Џорџ Вашингтон“ на Париску мировну конференцију.
Право на самоопредељење које је Вилсон прокламовао у свом плану формулисаном у Четрнаест тачака неретко му се обијало у главу. Збачени црногорски краљ Никола упорно је писао председнику Вилсону, жалећи се на Карађорђевиће и представљајући Подгоричку скупштину у једном од бројних писама као „кршење управо оних принципа којима смо правично дали Ваше име“.
У анти-српском правцу, а са циљем слабљења Југославије, радио је и италијански министар Сидни Сонино, који је објашњавао Вилсону како је „Црна Гора много старија од Србије. Она сама је вековима одолевала османској власти“.
Међутим, становиште Вилсоновог „Друштва“ било је да сви Јужни Словени треба да се нађу у једној држави. Истовремено, Артур Балфур, енглески министар спољних послова, разуверио је Вилсона о постојању било каквих аутохтоних сепаратистичких покрета у Црној Гори, подвлачећи да „сваки такав покрет долази од италијанских или неких антисрпских структура“.
Италија је у „версајској комбинаторици“ била битан чинилац. Разговор Вудроа Вилсона и британског премијера Лојда Џорџа од 22. априла 1919. објашњава да је суштински разлог за незадовољавање италијанских апетита потицао од страховања да би, супротно, незадовољство Југословене гурнуло у наручје – Русима.
„Постоји фатални антагонизам између Италијана и Словена. Ако Словени сматрају да су доживели неправду, створиће се непремостив јаз, што ће отворити пут формирању словенског блока под руским утицајем који је непријатељски према Западној Европи“, рекао је Вилсон Џорџу дискутујући о судбини Далмације. „Сумњам да ће те сентименте изменити уступање неколико острва“, одговорио је Лојд Џорџ „типично енглески“.
Поуздано знамо да је на ову карту страха од бољшевика играо и Михајло Пупин. Вилсон је цитирао српског научника на састанку Велике четворке већ 23. априла 1919. године. „Ако би Југословени осетили да су доживели неправду, то би их гурнуло у руке бољшевицима“, сматрао је Пупин.
Tреба напоменути да су многи хрватски националисти и завршили у бољшевичком загрљају, управо на трагу логике коју је описао Пупин, а што ће после боравка у Русији 1924. запазити и Станислав Винавер: „Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, чим је букнуо бољшевизам, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам био је само и једино мржња на Србе“.
Непостојања реалног словенског блока били су свесни и Вилсон и Лојд Џорџ, али је страх од „страха од Русије“ био прејак да би се коцкало са словенским сентиментима, који би потенцијално ишли на руску (совјетску) воденицу. Харолд Николсон, члан британске делегације који је заговарао уједињење Црне Горе и Србије, и утицао у том смислу на Вилсона, страховао је, како је признао у свом дневнику, од „словенског [тј. руског] присуства на Јадрану“ и словенског блока који би се простирао од „Владивостока до Ријеке, и од Гдањска до Самарканда. Les Scythes ont conquis le monde“.
Страх од „Скита“, односно Руса, британског делегата Николсона, не само да садржи одјеке годину дана раније написане стихове Александра Блока, него и сажима суштински цивилизацијски неспоразум Запада са Русима који до данас надилази променљиве идеолошке антагонизме, а који је пулсирао Версајском мировном конференцијом.
Пророк у источноевропском селу
Американци су били свесни неодрживог система који су за собом оставили у Европи. Волтер Липман, члан „Друштва за упит“ пише 1919: „Нико ко зна било шта о унутрашњем устројству држава источне Европе не може ни за тренутак помислити да су оне у стању да преживе укљештене између револуционарних покрета у Немачкој и Русији“. Још даље, Исаија Боумен, шеф Америчког географског друштва и човек који је двапут у четрдесет година цртао границе Немачке, писао је 1920. године да је „Југославија најнеодрживија заједница која ће у будућности бити поприште рата“.
Где су онда Срби између свог сна о „ослобођењу и уједињењу“ оствареног 1918. и западноевропског страха од Русије?
„Битна разлика између историје српског народа пре 1918. и после тог периода историјски је замор од успона“, пише историчар Милорад Екмечић. У том кључу треба читати о 1. децембру 1918. и проглашењу Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, као зениту једноиповековног стремљења, у првом реду, српског народа.
Док је Вудро Вилсон у време када је Америка тек избијала на позицију светског хегемона објашњавао како „ако хоћеш да угасиш ватру на Балкану, не шаљеш у САД по трупе“, администрација Вилијама Клинтона је верујући у „доминацију пуног спектра“ неспретно, најблаже речено, преузела „одговорност пуног спектра“ и поступила опречно Вилсоновом савету. Дилема коју би пред Србе требало да поставља 1. децембар гласи: докле се простире опсег српске државотворности, и следствено одговорности пред својом историјском судбином, при пуној свести да ће при сваком историјском процесу несумњиво налетати на зид неразумевања стране силе која у својој ароганцији не види разлику између Скита и Хелена.
