Јелена Бухач Радојчић у "Релативизацији": Усташе су стално говориле да у логору увек има места

У новој епизоди емисије "Релативизација" саговорница Љиљане Смајловић била је Јелена Бухач Радојчић, која је као дете преживела јасеновачку голготу у Другом светском рату. Oна је живи споменик српског страдања, док је историја њене породице на неки начин историја геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.

"Ја сам Јелена Бухач Радојчић, рођена сам у селу Јабланац 1934, имала сам оца Божу, који је имао 32 године 1942, мајку 30 година и били смо пољопривредници. Имала сам брата Душана, четири године, Живка девет година, и Илију годину и по дана. И још баку и деку који су живели у селу Млака, поред Јабланца. Била сам у логору Стара Градишка", почиње своју причу гошћа "Релативизације" чије је страдање било инспирација за филм "Дара из Јасеновца".

Имала је седам година када је почео усташки прогон 1941, Сава се била излила и до кућа се морало чамцима, које су им усташе одузеле како не би прелазили преко у Босну на партизанску територију. Ипак, партизани успевају да превезу цело село пре него што су усташе кренуле с покољем, док та страшна судбина погађа суседну Млаку, где јој је боравио брат Душан код баке и деке – све троје су убијени, а млади и снажни пребачени у логор у Јасеновац.

У Босни су стално у збегу јер све време трају борбе између партизана и усташа, живели су као и све избеглице, нико их није прихватао јер се мислило да ће још више страдати због придошлица. Али права голгота почиње с немачком офанзивом у јуну 1942. године. 

Сећам се очевог шешира, али не и његовог лика

"Вратили смо се до Орахове, где боравимо у муслиманској кући, с породицом Прица. Дошли су онда Немац и усташа, а очеви су се сакрили у оџак. Пошто нису могли да их нађу, уперили су митраљез у нас и рекли да ће нас стрељати уколико се очеви не појаве. Њих двојица су онда сишли а они их везали жицом. Сећам се очевог шешира, лика се не сећам, и црних панталона на штрафте и капутића. Тада сам га последњи пут видела, убијен је у Градишкој с групом људи. Сам себи је ископао раку, убијен је маљем. На том месту је подигнут споменик, али нема имена", каже Јелена Бухач Радојчић.

Мајку Ану и децу Живка, Јелену и Илију спроводе пешке 24 километра до Старе Градишке, где ноће испред логора, на земљи.

"Спавали смо напољу вероватно да би побили људе и направили места за нас. Јер како су усташе стално говориле, места је увек било у логору. Приликом уласка једна Јеврејка је одала другу да има сакривене минђуше у пунђи, па јој је усташа расплео косу, прислонио је уза зид и убио је пиштољем. Рекао је: 'Овако ћете сви проћи ако не учините шта се тражи од вас'", сећа се госпођа Бухач Радојчић и додаје да је то прво убиство које је видела.

Не зна колико дуго је била у логору, али се сећа глади и да су пили воду из бунара где су се сливале фекалије. Жалећи се на глад, први пут је и чула за ту реч логор – "Нема овде шта да се једе, Јело, ово је логор", рекла јој је мајка.

Сећа се и тренутка када долазе жене с капама са црвеним крстом и једна госпођа, црнка. Није тада знала да је то била Диана Будисављевић, која је нудила мајкама да јој дају децу – имаће удобан живот, белу кафу и бели хлеб, тако је рекла. Будући да се већ чуло за покољ у селу Млака, мајка одлучује да их да, и њих одводе у суседну зграду где их усташе претресају тражећи злато.

Муве по дечјим ногама – симбол ужаса

По њеним речима, било је страшно гледати децу која леже наоколо а на њима се сакупиле муве. Те муве је запамтила као симбол ужаса.

Креће путовање од Градишке до Окучана пешке, потом возом до Загреба, где их спроводе у Завод за глувонеме.

"Илију је узела часна сестра и одвела на спрат. Окупали су нас, ошишали ме до главе. Више не знам где ми је брат Живко, а видим да домобрани носе малу децу на носилима, међу њима и Илију. Тада сам га видела последњи пут. Мајка ми је поверила да га сачувам у логору, а ја то нисам могла. Не знам да ли ико може да ме разуме у тој тузи, у том страдању, у тој немаштини, где нема љубави, и где немаш никог и ништа", каже госпођа Јела.

Помиње и да су добијали храну коју су им мале усташе, деца коју су затекли, отимали, и да им нису дозвољавали да улазе у тоалет. Госпође из околних зграда су им бацале једном приликом храну, другом пепео, па су се грохотом смејале док су се малишани отимали и за пепео.

Из Загреба децу одводе у Лудберг где их у католичкој порти деле хрватским породицама. Њу узима једна жена и одводи у оближњи Слоковац, где припада усташкој породици, чији је газда био припадник Црне легије.

"Газдарица је почела да плаче кад ме је видела, била сам ситна и изнемогла, неспособна за тешке послове. Села сам на троножац, испитивали су ме, али кажем да сам Хрватица, не Српкиња, и поверовали су ми. Било нас је 12 у кући. Касније сам чувала свиње, краве, њихово мало дете. Тукли су ме камџијом по леђима, а кад сам изгубила свињче, газда је рекао да ће ме заклати ако га не нађе", каже саговорница Љиљане Смајловић.

Мајка јој је била у радном логору у Лајпцигу, у Хрватску долази 1944, налази Јелену преко Црвеног крста и списка Диане Будисављевић.

Сусрет с братом Живком

"Када је дошла, нисам јој се ни обрадовала јер сам мислила да ме је оставила, дала другом, патила сам много за њом. Није могла да остане јер је служила по другим кућама, али сам је посећивала. Страшно сам се плашила да не закасним назад, говорила сам јој да ће ме тући ако се не вратим на време. Замислите само како се она осећала. Моја мајка је била херој, као и све жене које су све то преживеле у Другом светском рату", сећа се Јелена Бухач Радојчић.

Иначе, нису јој дозвољавали да се игра с другом децом, али су је редовно водили на мису, где случајно у цркви налази брата Живка. Плакали су загрљени, нису хтели да се одвоје, што је гануло чак и њега, па је Живка узео код себе.

По ослобођењу 1945. Живко, мајка и она заједно одлазе у Јабланац, али тамо више нема куће, у бунару су лешеви, на обали Саве лешеви закачени на врбе. Спавали су на голој земљи. Иду затим у Млаку, али и тамо нема ничег. Мајка налази празну кућу 1946, али ова мала породица, премда слободна, наставља да живи изузетно тешко у потпуној немаштини.

"Нема помоћи, нема ни школовања јер је један родитељ жив, такав је био пропис у Хрватској. Касније, кад сам ишла у школу у Хртковце, моја мајка нема доручка да ми да. Када се враћам, чекам другарице Хрватице које ми дају од своје ужине, чизме имам шупље са стране, ставим папир унутра, тако идем, носим једну сукњу, једну близу", каже Јелена.

Упитана када схвата да је жртва геноцида, одговара да је захваљујући књизи њеног брата од тетке о жртвама из села Млака и Јабланац, из 1965. године, сазнала да има 89 рођака који су убијени током Другог светског рата.

О култури сећања на јасеновачке жртве говори с горчином. Иако сваке године посећује то место великог страдања, пита се зашто нико не обилази логор Стару Градишку, чији остаци су у руинама. Како сматра, Јасеновац треба да је територија за себе, на њега нико не би требало да има право, него да се сви окупљају на том месту и да жале за људима који су настрадали.

"Не кривим никога за своју судбину и увек праштам свима. Чак и кад неком нешто непријатно кажем, кајем се због тога. Кад год сам била у ситуацији да помогнем, помагала сам људима", закључује гошћа "Релативизације" Јелена Бухач Радојчић.