Према Уставу Босне и Херцеговине (члан 5) искључиво је Председништво БиХ надлежно да води (и утврђује) спољну политику БиХ. То значи да су чланови Председништва БиХ овлашћени да износе спољнополитичке ставове БиХ, пише у ауторском тексту професор Уставног права Милан Благојевић.
Сви други, попут министара иностраних послова БиХ или амбасадора БиХ при УН, то могу учинити само ако их Председништво БиХ претходно овласти, с тим што у том случају могу износити ставове или давати само оне предлоге које је претходно утврдило и дозволило Председништво БиХ.
Чланови Председништва БиХ овлашћени су и да у том својству иступају пред Уједињеним нацијама.
У протеклих готово тридесет година од осам српских чланова Председништва БиХ само један је говорио у том својству на заседању Генералне скупштине УН (Небојша Радмановић 26. септембра 2014). Нема шта, овај податак је поразан по Републику Српску и у најмању руку, за размишљање.
Резолуција о Сребреници о којој треба да се расправља на Генералној скупштини УН биће преломна тачка у историји нашег српског народа, као и Републике Српске и Републике Србије. Ако буде усвојена, време које ће доћи после тога само ће потврдити колико је она судбоносна за нас. И овог пута, као и протеклих година, судећи према писању бројних медија, неће се за говорницом Генералне скупштине УН чути глас српског члана Председништва БиХ.
Није згорег да се укаже на нешто што је прописано Пословником Генералне скупштине УН, који је, ако се држи до њега, итекако давао могућност свим прошлим српским члановима, а сада и тренутном српском члану Председништва БиХ да се обрате на заседању Генералне скупштине УН.
Управо сада је најважније да се он чује, јер о питању Сребренице после тога неће бити друге прилике.
То су правила 25, 27 и 68 Пословника Генералне скупштине УН. Правило 25 прописује да делегација сваке државе чланице УН на заседању ГС може имати до пет представника. Из овога следи да и делегацију БиХ на предстојећем заседању ГС, као и на свим претходним, не мора чинити само лице које је у том тренутку председавајући Председништва БиХ, него то могу бити и остала два члана колективног шефа ове државе.
У том правцу само је потребно да, сагласно правилу 27 Пословника, Председништво БиХ достави акредитиве за своје чланове генералном секретару УН, да би сваки од њих учествовао у раду ГС као представник БиХ и то ни мање ни више до као члан колективног шефа те државе.
Ако би Денис Бећировић и Жељко Комшић одбили акредитив за српског члана, и то би значило много, јер би се из тога видело да не дају Жељки Цвијановић да говори на ГС.
Све у свему, постоји могућност да се и српски члан Председништва БиХ, па и путем видео-линка, обрати ГС и да онда изнесе барем две ствари.
Прво, да ГС нема право да усвоји наведену резолуцију, јер јој то забрањују чланови 10, 11 и 12 Повеље УН, којим је прописано да све док Савет безбедности обавља своје задатке према Поглављу 7 повеље, а он то чини већ три деценије у БиХ, Генерална скупштина нема право да одлучује о било ком питању везаном за БиХ, јер јој то забрањују чланови 10, 11 и 12 Повеље УН, којим је прописано да све док Савет безбедности обавља своје задатке према Поглављу 7 повеље, а он то чини већ три деценије у БиХ, Генерална скупштина нема право да одлучује о било ком питању везаном за БиХ. Стога ће усвајање резолуције о Сребреници бити флагрантна повреда Повеље УН.
И друго, треба рећи да Председништво БиХ није гласало за то да БиХ буде спонзор резолуције, како је Лагумџија обмануо УН злоупотребом свог положаја, нити је БиХ уопште гласала за резолуцију о Сребреници.
Рећи то било би огромно, јер би све остале државе барем из прве руке чуле од српског члана Председништва БиХ да их једна особа, Златко Лагумџија, обмањује да је наводно и БиХ за резолуцију о Сребреници и да тиме те државе претвара у инструмент у својим рукама, услед којих обмана је цела процедура у УН илегална јер је супротна Повељи УН и Уставу БиХ, закључује у свом тексту професор Милан Благојевић.