Србија и Балкан
"Косово" у Партнерству за мир: Да ли Србија треба да иступи из НАТО програма?
У светлу недавне одлуке ПС НАТО да унапред статус тзв. Косова у тој организацији, како би Србија требало да дефинише своје односе са Северноатлантском алијансом?
Недавна одлука Парламентарне скупштине НАТО-а да да унапреди статус тзв. Косова, из улоге посматрача у статус придруженог члана те организације, наишла је на буру негативних реакција у Србији.
Делегација Србије у ПС НАТО је оценила да је одлуком тог тела премијер привремених приштинских институција Аљбин Курти награђен за све једностране потезе које је спроводио током последњих неколико година, на које су га, како се додаје, упозоравали и ЕУ и НАТО и други међународни фактори.
Сличне поруке послао је и директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић.
У исто време, у недавно објављеном извештају ПС НАТО, чији је аутор британски лорд Марк Ланкастер, чланице се позивају да размотре чланство тзв. Косова у НАТО програму Партнерству за мир, "чиме би се створила боља платформа за сарадњу".
У светлу те одлуке одлуке ПС НАТО, као и извештаја лорда Ланкастера, поставља се питање: како би Србија у будућности требало да развија своје односе са НАТО-ом, и уколико би Приштина направила опипљиве кораке ка Партнерству за мир, да ли је дошло време да се преиспита чланство Србије у тој иницијативи?
Србија и Партнерство за мир
Програм Партнерство за мир (ПзМ) покренут је 1994. године од стране НАТО-а, са циљем "стварања поверења и сарадње" између чланица Алијансе и других држава, углавном у Европи и на постсовјетском простору. До краја деведесетих њему су се прикључиле некадашње чланице Варшавског пакта и постсовјетске републике, а након њих и неутралне западне земље попут Аустрије, Ирске и Малте.
С обзиром да су многе државе чланице Партнерства за мир након тога постале пуноправне чланице НАТО-а, тај програм се често назива и "чекаоницом за чланство".
Србија је интересовање за учешће у ПзМ-у показала након 2000. године, да би званичан позив за чланство добила на самиту НАТО-а у Риги, 29. новембра 2006. године, заједно са Црном Гором и Босном и Херцеговином. Србија је формално постала чланица Партнерства 14. децембра 2006. године.
Некадашњи министар одбране Србије и Црне Горе Првослав Давинић за РТ Балкан каже да је у то време у државном врху постојала вера да би односи Србије и НАТО-а могли да се поправе, због чега је Србија тежила чланству у Партнерству.
"Тежња за чланством је проистекла из промена које су називане демократским, тада је постојао неки ентузијазам у државном врху, где сам седео и ја, да нам је отворен пут у ЕУ, да ћемо успети да изгладимо односе са НАТО-ом, и да ће западне земље поштовати Резолуцију 1244 онако како је она замишљена", истиче он.
Давинић додаје да је у почетку сарадња била добра, али да су временом односи Србије и НАТО-а погоршани, превасходно због одлуке већина држава чланица да признају једнострано проглашену независност Косова, као и свега осталог што је уследило.
Када је реч о даљем чланству Србије у Партнерству, он за РТ Балкан каже да разуме став да би требало изаћи из тог програма, али да не мисли да би то нужно била најпаметнија одлука.
"Поставља се питање сврсисходности нашег чланства. Међутим, иако бих ја као појединац рекао да би требало изађи из тога, у професионалном смислу није добро напуштати бојно поље у љутњи, већ би требало остати и наставити борбу за истину. Треба тамо остати и подићи наш глас још јаче", истиче он.
Павић: Србија треба да иступи из ПС НАТО
Политиколог и посланик покрета "Ми – Снага народа, др Бранимир Несторовић" Александар Павић за РТ Балкан каже да Србија нема шта да тражи у Партнерству за мир.
"Ми дефинитвно треба да изађемо из ПС НАТО, пошто немамо шта да тражимо ту. Ми смо тамо свакако били фикуси", истиче он и додаје да је са ПзМ-ом исти случај, пошто је реч о предсобљу за НАТО.
Павић додаје да "не види какву ми корист имамо од чланства. Ми ту не можемо да заштитимо наше интересе ни на који начин, можемо само да одржимо комуникацију".
"Ту на срећу нема никаквих обавеза, зато можемо да се пасивизирамо, али нема ни користи. Ми можемо да останемо у Партнерству, али и да тражимо чланства у ОДКБ-у и посматрачки статус у ШОС-у, како би направили неку симетрију", закључује Павић.
