Србија и Балкан
Са 36 година закашњења: Словенија признаје Палестину коју је у време Југославије већ признала
У уторак се у Љубљану сјурио из Беча израелски амбасадор и довео са собом свиту Израелаца, рођака киднапованих. Закуцали су на врата председнице словеначког парламента и пред камерама тврдили да би признање Палестине била грешка и "награда за тероризам", при чему су покушали да преокрену наратив тврдећи да су Палестинци – "геноцидни"
Словеначка влада је потврдила да је на данашњем заседању усвојила одлуку о признању Палестине, иако је претходно под притиском Вашингтона и Тел Авива месецима цинцала.
Признање је било део предизборних обећања странака владајуће коалиције, тако да није била неочекивана вест када је пре пар месеци најављено да ће заједно са још неколико ЕУ земаља – Ирском, Шпанијом и Малтом, и Словенија признати Палестину. А онда је, иако су се злочини у Гази ређали све гори од горег, уследила серија лоших изговора и одлагања која су открила праву природу односа између формално "равноправних чланица" НАТО и ЕУ.
Иницијативу за признање Палестине је прва дала владајућа Левица када се коначно пробудила из "спољнополитичког зимског сна"; влади премијера Роберта Голоба је предложила да коалиција напокон испуни обећање дато бирачима, али је уследио хладан туш, донекле очекиван, с обзиром да Словенија кротко следи хегемонистичку политику Америке.
Остали партнери у влади (Голобова Слобода и социјални демократи њихове тадашње шефице Тање Фајон, иначе министарке спољних послова) нису биле склоне признању упркос порасту жртава међу палестинским цивилима под израелским бомбама. Словеначка опозиција, на челу са Јанезом Јаншом, на помињање признања је Палестине реаговала чак крајње непријатељски.
Укратко, изговор је био да "сукобљене стране треба да се врате мировним преговорима који ће довести до решења о две државе".
Министарка Фајон је заступала став да у држави треба по том питању постићи консензус, али да јој то није приоритет. Чланови словеначког парламентарног одбора за спољне послове подржали су став да "Израел има право на самоодбрану".
Сви заједно су срамно прећутали да и Палестинци на окупираним територијама имају право на самоодбрану и самоопредељење, као и на сопствену државу и њено признање.
У међувремену је израелски амбасадор Зеев Боке, који Словенију "покрива" из Беча (Израел у Љубљани чак ни нема амбасаду) 10. јануара допутовао у словеначку престоницу како би на тајној локацији (због протеста пропалестинских активиста) одржао медијску представу за одабрану групу новинара и јавних личности, током које је приказао пропагандни филм о наводним злочинима Палестинаца.
Словеначко Министарство спољних послова је касније, под притиском огорчене јавности, тај потез оценило као "неприкладан".
Потом се словеначки премијер састао са потпредседницом САД Камалом Харис и генералним секретаром Уједињених нација на маргинама Минхенске безбедносне конференције, у фебруару ове године, али ни речју није критиковао Вашингтон због слања оружја Израелу нити је помињао признање.
У Љубљани су се низале демонстрације и писали апели, које су потписале многе угледне личности, што је довело до изненадне информације да се Словенија спрема да призна Палестину заједно са Шпанијом, Ирском и Малтом. У то име је шпански премијер Педро Санчез допутовао у Љубљану 16. априла, али је Словенију напустио фрустриран и разочаран, како су пренели шпански медији, јер није успео да убеди Голоба да скупи храброст и одупре се америчким притисцима.
За словеначку јавност је било непријатно изненађење прошлонедељна најава Шпаније, Ирске и Норвешке да њихово признање Палестине ступа на снагу већ 27. маја. Јер од словеначког признања ни трага ни гласа.
Филозоф из Марибора Борис Везјак објавио је љуту критику на рачун Голоба и Фајонове, назвавши их моралним банкротиранцима и блеферима. Протеклог викенда је чак и јавна словеначка телевизија у најгледанијем термину суботом увече, пустила сатиричан прилог чији је рефрен био да премијер "нима јајц" (нема му*а).
Наравно, радило се о (не)признању Палестине… Сву беду словеначке "високе" политике је успут оголио и европосланик Милан Брглез, иначе професор међународног права, који је у интервјуу за локалне новине рекао да признање "кочи један човек у држави", и уперио прстом у саветника у Голобовом кабинету Војка Волка.
Волк је иначе дипломатску каријеру градио као отправник послова у словеначкој амбасади у Приштини, а потом као амбасадор у Загребу, увек загризени поборник америчке политике.
Суочен са Брглезовим оптужбама, у бесу је признао да је предложио одлагање признања јер се залаже да се то деси у исто време када би то учиниле "и неке друге државе" (није хтео да открије које), при чему Словенија као нестална чланица Савета безбедности УН лобира да заузврат и неколико арапских земаља, оних из Залива – призна Израел! Што је, јасно, америчка пуста жеља.
Притиснут подсмесима код куће, словеначки премијер изненада доживљава просветљење у Алжиру, где је боравио протекле седмице како би измољакао још папрено скупог алжирског гаса, којим ће одменити руски, који је до сада стизао преко Аустрије.
Голоб је у Алжиру сазнао да је то била прва земља која је признала Палестину, па је одлучио да не чека до средине јуна (што му је био претходни изговор), него да покрене процедуру признања. На данашњој седници владе је усвојена одлука и прослеђена у парламент. С обзиром да владајуће странке уживају јаку већину, очекује се да ће потврда признања у парламенту у уторак бити пука формалност.
Ипак, израелска страна није дозволила да све прође баш тако глатко. У уторак се у Љубљану сјурио из Беча израелски амбасадор и довео са собом свиту Израелаца, рођака киднапованих. Закуцали су на врата председнице словеначког парламента и пред камерама тврдили да би признање Палестине била грешка и "награда за тероризам", при чему су покушали да преокрену наратив тврдећи да су Палестинци – "геноцидни".
Председница парламента Уршка Клакочар Зупанчич, међутим, није одустала од става словеначког премијера да је због последњег масакра Палестинаца у Рафи словеначка одлука о признању готова ствар.
Све ово показује и велику улогу Алжира у целом том замешатељству, јер је Словенија све више зависна од алжирског гаса.
Ту се током расправа на домаћем паркету отворило још једно питање – зашто се Словенија уопште толико петљала око питања признања, пошто је још одавно, истина, тада као део Југославије – већ признала Палестину.
Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) је наиме признала Палестину као суверену државу још 13. децембра 1988. године. То признање је било у складу са Палестинском декларацијом о независности коју је 15. новембра 1988. издао Палестински национални савет.
Тада су Палестину признале и друге земље источне Европе пошто је у Алжиру проглашена палестинска држава.
Словенија, иако је као "правна наследница" преузела многе документе које је усвојила СФРЈ, није потврдила и признање Палестине. И то упркос чињеници да је Палестина признала Словенију као независну државу већ 7. децембра 1991, док је Израел признао Словенију тек 15. јануара 1992, седам месеци после словеначког отцепљења, 25. јуна 1991.
Ту је индикативан пример Чехословачке која се распала на Чешку и Словачку, али су обе обновиле признање Палестине. Зашто није на исти начин поступила и Словенија и, на пример, Хрватска? Данило Тирк, бивши председник Словеније и професор међународног права, каже да претпоставља да се ту ради о политичким предрасудама, јер се Словенија трудила да угоди једном центру моћи (Америци) и то је на тај начин и доказивала.
Тако се Словенија после 36 година вратила тамо где је била већ у Југославији, поново признавши Палестину. А сад помало стрепи од повратних реакција. Што Американаца, што Нетанјахуове владе. Мада, реално, Израел баш и нема много опција, чак не може театрално да повуче ни свог амбасадора из Љубљане, јер му је седиште у – Бечу.
