Никола Танасић у "Релативизацији": Кметлук европских политичких елита према Америци је запањујући

У новој епизоди "Релативизације", Љиљана Смајловић је разговарала с филозофом Николом Танасићем, колумнистом нашег портала и "Нове српске политичке мисли", о томе зашто смо данас већи Срби него у време бомбардовања, затим о колонијалном положају бројних земаља света, резолуцији о Сребреници, али и о најважнијој споредној ствари на свету – фудбалу.

Поводом четврт века од НАТО агресије на СР Југославију, Танасић констатује да му се чини да смо се од тог времена променили, односно да се много више бавимо оним што се назива идентитетска политика, чији су аспекти пре 20, 30 година били у запећку, што намерно, што случајно, нашом или кривицом других, иако је неспорно да се те кључне 1999. национална припадност пробудила у пуном јеку.

"Данас се више води рачуна о застави, о химни, о томе које се песме певају, више водимо рачуна о ћирилици. С друге стране, могло би се рећи да смо 1999. били највећи Срби јер смо радили оно по чему су Срби историјски најпрепознатљивији – гурали смо клипове у точкове разноразних глобалних империјализама као што смо то радили и 1914. и 1941. Данас више држимо до тога ко смо, те имамо више свести о томе колико су наши велики историјски избори једна врста националног капитала", каже на почетку емисије Никола Танасић.

Додаје, међутим, да је након те важне године дошао петооктобарски преврат захваљујући којем Србија постаје полуколонијлна држава. Симболичким спаљивањем сопствене скупштине, каже, одрекли смо се своје суверености, делегирали смо значајан аспекат управљања овом земљом спољним центрима на чији рад и на чије политичке одлуке немамо апсолутно никаквог утицаја, а то се највише тиче фамозних европских интеграција.

"Таква недемократска пракса може се назвати неоколонијалном или полуколонијалном, а у том статусу су бројне светске државе. Суверена је она држава која сама може да одлучи хоће ли кренути у рат или склопити мир, а данас је таквих земаља врло мало. Такође, постоји велики ниво покорености у поноситим земљама Европе које никада нису биле званично покорене и где је ниво снисходљивости и кметлука европских политичких елита према Америци понекад заиста запањујући јер су то земље које би номинално требало да имају највише могућности за отпор", истиче гост "Релативизације".

Што се тиче гласања у Генералној скупштини Уједињених нација поводом резолуције о Сребреници, Танасић каже да је Србе највише погодио глас Ирана, јер смо их перципирали као земљу изразито суверенистичку и антиколонијалистичку.

"Зато је за нас то било велико разочарање, много веће него због Црногораца или Македонаца који заправо најбоље знају шта се тамо догађало и колико је у питању политичка играрија. Наш народ је увек показивао врло завидну политичку културу и способност нијансирања, есенцијалног, а не шаблонског размишљања. Веома смо способни да разликујемо рецимо позиције Израела када напада и када се брани, или позиције Палестинаца који се добровољно пријављују у муџахединске одреде у БиХ од Палестинаца који спасавају своју децу из кућа које им се сурвавају на главу", каже Танасић.

Будући да се бави темама из популарне културе, неизбежно је било да разговор крене у правцу Европског првенства у фудбалу. Одговарајући на питање за кога је навијао у мечу између Албаније и Хрватске, саговорник Љиљане Смајловић указује на то да је фудбал необична комбинација античког агона, модерног концепта спорта и приче о настављању рата другим средствима, те на комплексност теме зашто се у Србији навија за Хрватску.

Према његовим речима, треба узети у обзир и то да Срби изузетно воле фудбал колико год да нам лоше иде, те цене народе који добро играју, а Хрвати добро играју. Уз то добар део српске публике која навија за Хрвате је или југоносталгичан или српско-хрватски конфликт доживљава као нешто што је иза нас. А занимљива је и попкултурна појава председника Хрватске Зорана Милановића којег Срби често доживљавају као Србенду, као некога ко се понаша бећарски.

"Међутим, имам утисак да је навијачка култура хрватске репрезентације у фудбалу, дакле не нужно у свим спортовима, толико импрегнирана усташком иконографијом да је у Србији у најмању руку неукусно навијати за њих. Комшијама је крунски аргумент да нису Срби то што много боље играју фудбал од нас. Волим кад се покажу као Срби", закључује гост "Релативизације" Никола Танасић.