И то је ЕУ: Спринт у шест ујутру за најбоље место у реду

Запањујући снимци из највеће административне јединице у земље: људи по целоноћном чекању у реду, чим се рано ујутро откључа висока капија, трче колико их ноге носе ка управној згради да би се тамо поново "постројили" и кроз два сата, када у 8 ујутро коначно прораде шалтери – покушали да дођу до насушних личних докумената.

Снимак је освануо захваљујући станарима околних високих зграда које је у цик зоре пробудио поклич "Јуриш!". Имали су шта и да виде – очајнике који су се дали у спринт преко (још увек) празног паркинга ка главној згради управне јединице у словеначкој метрополи.

Немила сцена за коју љубљански медији кажу да је срамота не само за Словенију, него и целу Европску унију, последица је штрајка 34 од укупно 58 административних јединица посејаних по целој држави, а које су овлашћене за издавање личних и других исправа. Штрајк је почео после нове године, а пошто су захтеви штрајкача налетели на глуве уши актуелне владе, протест јавних службеника који раде на издавању докумената (личних карата, пасоша, крштеница, потврда о држављанству, возачких и других дозвола, исправа за боравак странаца, радних дозвола...) недавно је пооштрен и већ поприма апсурдне размере.

Грађани морају да узму годишњи одмор да би обавили основне услуге као што је издавање личних докумената, иако су то радње које би држава морала да им обезбеди. Зато свако јутро у радној седмици (изузев четвртком када администрација ионако не ради са странкама) потврђују максиму да је "човек човеку вук" чим се поставе у дугачак ред који као змија вијуга око зграде главне управне јединице у Љубљани. Обезбеђење их не пушта унутра, у климатизоване чекаонице, већ једног по једног, док други стоје напољу на пакленој врућини или изложени пљуску.

Таква су штрајкачка правила.

Али ни то није гаранција да ће баш тог дана успети да виде шалтер и обаве по шта су дошли. У реду су помешани странци и домаћини, стари и млади, свако са својом муком. Странци се без радне или дозволе боравка плаше да ће бити избачени из државе, док домаћини без важеће личне карте не могу до свог новца у банци, или преко границе, на годишњи одмор, без пасоша чије је важење управо истекло.

Недавно су словеначки медији дигли велику повику и због кршења права инвалида; одмах су се јавили и разни државни омбудсмани, од оног који штити права пацијената до другог, који би да спречи кршење људских права. Прашина се подигла јер је многим из те групе становништва истекла возачка дозвола, а до нове нису могли јер већ шест месеци штрајкују и лекари, па није било начина да добију потврду за продужење документа.

После сијасет објављених тужних прича како неки од угрожених не могу без аута никуда, ни у продавницу по бакалук, ни на посао, и да ће због тога добити отказ, словеначка влада је донела посебну уредбу којом је лекарима одредила да су прегледи особа са инвалидитетом приоритет који поништава штрајкачка права. Лекари су били кивни јер их је влада надмудрила – не подигнувши им плате – а инвалиди разочарани јер су прескочили једну степеницу али не и следећу – штрајк државних бирократа који продужавају или издају нове возачке дозволе...

У јавности се ређају приче очајних људи, па тако и иначе успешног произвођача монтажних кућа који страхује да ће због неиздавања грађевинских дозвола бити принуђен да своје раднике пошаље на чекање. Или још горе – плаши се да ће радници које је нетом "увезао" из БиХ и Србије, а који сад не могу до радних дозвола, побећи у западну Европу, где радника за мануелне послове никад доста...

"Без грађевинских дозвола не можемо да обављамо нашу делатност, а то је постављање монтажних кућа. А ако нема грађевинских дозвола, не преостаје нам друго него да зауставимо производњу. То видимо као веома велику претњу", каже директор предузећа "Ламар" Марко Лукич.

"У последња два месеца добијали смо једва две грађевинске дозволе месечно. То није ништа. Компанија производи између осам и десет кућа месечно. А немогућност да дођемо до грађевинских дозвола значи да предузеће не може рентабилно да послује", резигниран је Лукич.

У међувремену, привреда позива државу и штрајкаче да грађевинске дозволе третира као хитне случајеве и решава их "у ходу". У супротном, упозоравају привредници, Словенији се црно пише.

Штрајкачи с друге стране сведоче у камере о својим, ништа мање трагичним судбинама. Радник за шалтером Драган К. је, на пример, пред пензијом. Иако има иза себе 40 година радног стажа, плата му је за осмочасовни посао са странкама пословично нервозним због болно дугог чекања у реду – тако мала (750 евра), да је испод загарантованог "минималца" који износи 1.253,90 евра бруто, односно 902 евра нето. Зато му држава (такав је закон) сваког месеца "додаје" по 150 евра како би задовољила законски минимум. Ужасава га помисао какви ће му бити пензионерски дани са још беднијом пензијом за коју већ сада зна да ће бити испод границе сиромаштва...

Јасно је да су на губитку сви – и они који раном зором стоје у реду пред закључаном капијом, а потом се баце у трк како би стотинак метара даље поново стали у ред да би дошли до насушних докумената, као и они који их већ мрзовољни чекају са друге стране шалтера, у административној згради. Љути спринт преко паркинга до зграде административне јединице и сличне сцене (у реду често долази до свађа када обезбеђење потискује од улазних врата ка дворишту нервозне странке, сабијене као сардине, а било је и туча, па је морала да интервенише полиција) свако јутро посматрају саблазнути суседи из околних солитера.

Све је то одраз осиромашења словеначке државне касе која по диктату Вашингтона и Брисела шаком и капом шаље новац Украјини, а код куће не може да подмири ни минималне захтеве државних службеника за повишицу плата које не достижу ни законски минимум.

Новинари словеначких електронских медија су снимак несрећника који се свакодневно надају да ће баш тог дана доћи на ред за најхитније послове са државом – показали представнику штрајкача Франчишеку Верку, са молбом за коментар. "Можемо да кажемо да је оваква ситуација заиста срамотна за једну државу чланицу ЕУ и чланицу ОЕЦД. Али тако је како је. Ми већ 10 година молимо нашу драгу државу да уреди ужасно стање у административним јединицама", одговорио је Верк.

"Не разумем како држава може да гледа како се клијенти буквално такмиче, као да је у питању живот или смрт, ко ће први доћи на ред. Да то (у влади) баш никога не погађа", чуди се Верк, вођа Синдиката државних органа Словеније.

"Постоји само један пут да се то превазиђе, а тај пут је да се системом плата позабавимо свеобухватно и одједном за све", инсистира премијер Роберт Голоб и тако одговара на вишемесечне штрајкачке захтеве лекара, судија, тужилаца и осталих државних службеника за повишицом плата.

Грађани Словеније која је управо прославила 20 година од уласка у ЕУ, по друштвеним мрежама објављују сетна сећања како је било некада, у Југославији, када у социјализму није било ужасно дугих "периода чекања" за преглед или посег код лекара специјалисте (сада од три месеца до више од четири године за поједине операције), нити судских поступака изван сваког разумног рока. Сада се све то из дана у дан, и због штрајкова, све више продужава, па им не преостаје ништа друго, бар кад је по среди борба за неопходне личне документе, него дивљи стампедо.