"Погледали смо трупе УН које су марширале под плавом заставом, уједињујући народе света, и схватили да за нас нема места међу тим народима. Касније смо на радију слушали објашњења спикера из Београда, који су рекли да је ово застава наше планете, застава која спаја многе државе, и нисмо могли а да се не запитамо зашто онда ове државе сада нису са нама?" – цитат је из романа "Мрак" потпредседника Владе Србије Александра Вулина који и после више од деценије од објављивања не губи на симболичкој важности.
Вулин је заправо на странице својих дела, од којих су три романа преведена на руски и објављена у Руској Федерацији, излио бол за народом који "увек плаћа смрћу за право на живот".
Према његовим речима, српски народ изнад свега цени слободу и могућност самосталног одлучивања и због тога је, током многих ратова, своју слободу плаћао својим животом.
У роману "Опадање" (2004) Вулин пише о босанским Србима, који су се након рата у БиХ нашли у редовима легионара-плаћеника у Заиру током борбе за власт Мобуту Сесе Секо. Заплети афричког покоља испресецани су флешбековима босанског рата, којих се јунаци сећају.
Они који стоје иза оба сукоба не дају ни пет пара нити за Србе нити за Конгоанце - књига осликава немоћни бес и бол према осуђеном српском народу у којем ниједна генерација није избегла рат. Војници који нису успели да се нађу у постдејтонском животу, бежећи од послератног мамурлука од стида и горчине у нову битку, нестају у туђини.
"Моји јунаци се зову Срђан, Мрђан и Млађан, то су јунаци из једне велике ратне поеме Стојанке мајке Кнежопољке Скендера Куленовића, из времена Другог светског рата и страшних злочина хрватских усташа над српским народом. Они нису плакали. Нису плакали када су у Јасеновцу заклали 20.000 српске, ромске, јеврејске деце, нису плакали ни када су децу набијали на бајонете, као што нису плакали ни 1999. године када су нам убили преко 100 дечака и девојчица. Моји јунаци су изашли из јаме, где су их бацили у Другом светском рату", рекао је Вулин на представљању овог романа у децембру 2021. у Москви, а пренео "Спутњик".
Роман "Лепота" (2008) описује догађаје у 13. веку у Византији, Венецији и Србији у време када су се браћа Немањићи, Вукан и Стефан, борили за наслеђе свог оца, творца српске државе Стефана Немање. Са страница књиге на читаоца пада суровост балканског средњег века: аутор натуралистички приказује призоре гнусних злочина. Разбојници, жене, папски посланици, богумили, мисионари – ликови, без обзира на статус и положај, врше насиље, чине издају, губе људски облик.
Кључна слика романа је тријумфално Зло, које диктира своју вољу свим јунацима, хранећи се њиховим страстима и падом од милости. Једина ствар која може да га победи биће духовна лепота - али само ако нађете пут до ње међу прљавштином.
Роман "Мрак" из истоимене Вулинове приче (2010), напротив, није само метафоричан. Јунаци приче су рудари заглављени под земљом. Вода се диже, али сви се више даве у сећањима. Радници у својим монолозима говоре о животу у Србији 2000-их.
О сину који је оптужио свог оца, ветерана рата на Космету, да "због таквих као што је он сада не може у Европу". О ћерки која је из сиромаштва родитељског дома "побегла" у проституцију и умрла млада од предозирања. О избеглици из Српске Крајине који је остао странац међу равнодушним "пријатељима". О човеку који је највише сањао да побегне из земље како би се нашао у недостижној "обећаној" Европи.
Наратори ових прича су жртве друштвених преврата које је земља доживела не само 1990-их већ и 2000-их – после обојене револуције 5. октобра 2000. године, осмишљене да избрише трагове социјализма, али која је земљу одвела у сиромаштво и безнађе.