Богдан Живковић у "Релативизацији": Долазак Доналда Трампа на власт у Србији би била добра вест

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић је разговарала с историчарем Богданом Живковићем с Балканолошког института САНУ, младим научником који је докторирао на теми Југославије и еврокомунизма, на шта га је навела жеља да увиди како су две мале партије, једна у Италији, друга у СФРЈ, створиле простор за себе и избориле већу аутономију у односу на тадашњег хегемона СССР.

"Често ми је жао што се на српском националном полу међу интелектуалцима одричемо искуства несврстаности које би нам било врло корисно у осмишљавању стратегија отпора данас, у осмишљавању тога како једна релативно мала земља која је под ударом великих држава и која дела супротно интересима великих сила може да се избори за своју бољу позицију", каже Богдан Живковић.

Будући да је рођен у Бару и помно прати црногорску политичку сцену, каже да су га тамошње промене подсетиле на италијанске комунисте, који су имали око 35 одсто гласова у земљи која је део НАТО-а и потпуно у сфери интереса САД, односно на Србе у ЦГ, који су такође трећина становништва у НАТО земљи која није била склона томе да их прими у власт.

"То ме је нагнало на закључак да је искуство италијанских комуниста важно и за разумевање савремене политике и за проналажење стратегија отпора. Недавни избори у Европи су показали да се стварају нове генерације марксистичке левице која успева да пружи неку врсту отпора НАТО хегемонији у Западној Европи", истиче Живковић, те додаје да је с падом Берлинског зида западноевропска левица потпуно изгубила своју битку и постала имитација свега онога против чега се борила, да је постала лутка америчког империјализма.

Што се тиче српског фактора у Црној Гори, ових дана посебно је актуелна Резолуција о Јасеновцу која је усвојена у тамошњој скупштини, а за коју гост "Релативизације" каже да је показала да Црна Гора ипак уважава Србију.

Резолуција о Јасеновцу знак јачања положаја Срба у Црној Гори

Према његовим речима, иако би површна анализа указала на врсту трговине, на контрауслугу Србима у влади која је подржала резолуцију о Сребреници у УН, њен утицај и значај су много већи, и на националном и на регионалном плану.

"Први пут смо видели симболично јачање положаја српског народа у ЦГ. Након три деценије владавине Мила Ђукановића, где су Срби и њихова национална и политичка права били скрајнути, сада се показује да Срби ипак уживају нека права, али и потврђује да нису били искључиви кривци за све ратове и страдања у историји Балкана већ да су били и жртва, а ако говоримо о Јасеновцу, највећа жртва", прецизира Живковић.

Додаје да се регионални значај јасеновачке резолуције најбоље види по реакцијама Хрватске – она демаскира лицемерне позиције тамошњих актера чија је политика суштински антисрпска а који су истицали да је резолуција о Сребреници у реду, а да је ова резолуција, по тексту значајно слабија од сребреничке, страшан атак Београда на сувереност ЦГ.

"Важно је рећи да се Србима у региону често делегитимисао отпор, као и 1991. када су се побунили у Хрватској, за шта се тврдило да је по Милошевићевом наговору као да су били глупи и нису видели да се повампирио усташлук. Тако се делегитимише и отпор Срба у ЦГ – кад год имају неку иницијативу за своја национална права, то се приписује Београду. То што је оваква резолуција усвојена у земљи чланици НАТО-а која има прозападну већину и владу показало је да Срби могу да пласирају своја права", констатује историчар.

Ђорђа Мелони слика пацификације екстремне деснице у Европи

Упитан за коментар феномена премијерке Италије Ђорђе Мелони, која је од новог Мусолинија прерасла у неког ко подржава Украјину а да јој то не нарушава рејтинг, каже да је она део неофашистичког покрета у Италији који почиње 1945, те да је историјско искуство Италије и САД од Другог светског рата врло позитивно, и зато је неофашистика десница проамеричка.

"Ђорђа Мелони у савезу са САД је слика пацификације екстремне деснице у Европи, она је заправо оглед будућности западноевропске деснице која ће бити националистичка, али која ће временом наћи заједнички језик са САД и уклопити се у интересе Сједињених Држава", истиче Живковић.

Појашњава да је Италија као једна од сиромашнијих западних земаља увек била лабораторија промена – без структуралних реформи не може да се обезбеди бољи живот, па у њој прво долази до криза на Западу и до нових политичких покрета, као што је био фашизам, али и Берлусконијев десни популизам.

Италијанска премијерка је, истиче, пример који показује да ако прихватате америчку хегемонију, ако прихватите да је рат у Украјини нешто исправно, да се њиме бране европске вредности, временом ће вам се заборавити све.

"Зато су илузорне наде у Србији у западноевропску десницу. Не верујем да ће од њих ишта добро доћи. Посебно не од италијанске деснице којој је Албанија главни стратешки партнер на Балкану", упозорава саговорник Љиљане Смајловић.

Актуелна тема да ли присуствујемо пропасти америчке империје врло је важна и за српску јавност будући да од судбине САД зависиће много тога и у нашој националној судбини.  

Могуће је да ће Америка преживети пад 

"Тешко је предвидети када ће пасти америчко царство. Не бих се уздао чак ни у Бајдена на месту председника САД као сигурни знак пропасти. Америка је ипак најснажнија империја у историји светске цивилизације. Никад није постојала таква сила која је могла да пројектује своју војну моћ по целом свету, поготово након 1991. године. Имајући у виду колико је велика и да смо сви умрежени у њеним интересима и у њеној моћи, њен пад ће бити спор и далеко од тога да ће бити драматичан. Могуће је и да ће преживети пад естаблишмента и наћи неку нову идеолошку парадигму на којој ће градити даље своју доминацији", констатује Живковић.

За Србију је, будући да је њена историја – поготово од Милошевићевог пада – историја покушаја да се помире српски национални интереси са западним интересима, односно да им се одупре, како каже, важан исход председничких избора у Америци, али у односу на рат у Украјини.

"Рат у Украјини је појачао хегемонију САД западно од Украјине у Европи, па самим тим и појачао притиске на Србију. Свака врста пацификовања тог конфликта и неког решења дозволиће нам већи маневарски простор да успоставимо своје националне интересе. Мир у Украјини је зато и наш интерес, али и интерес Западне Европе иако то политичке елите или не смеју или не умеју да освесте. Зато долазак Доналда Трампа на власт, иако далеко од тога да је идеалан кандидат и мирољубив како воли да се представља, на овом простору би била добра вест", закључује гост "Релативизације".