"Знаш ли ти", пита ме данас испред цркве у Братунцу Славка Матић из Бјеловца, "какве су биле моје Гордана и Сњежана?"
"Као две руже, два најлепша цвета на ливади, два срца моја, а ишчупаше ми их и погазише злотвори", сама одговара старица.
Онда стојимо испред цркве и ћутимо.
О чему да причамо, како ране да копамо, засољавамо...
"Тридесет и кусур година прође, зарастају ли ране или је све исто данас као и оног дана", питам Славку, а знам одговор, тек да не ћутимо.
Њој крену сузе.
"А, како болан да зарасту. Ни пребољети ни заборавити не могу, како да их заборавим, двије моје јабуке златне... Боли ме сваки дан, сваки секунд, сваки тренутак, а морам да живим, морам", каже.
Стегла срце да не јаукне испред цркве из свег гласа.
Славки су 14. децембра 1992. године, кад су из Сребренице напали Бјеловац, у црно јутро побили и Гордану и Сњежану, Гордану је нашла у купатилу у локви крви, Сњежана је била на кућном прагу – и она мртва. Супруга Средоја нашла је после под јабуком у дворишту.
Како је тај дан преживела, како јој пусто срце није препукло од туге, не зна. То Бог зна.
"Напали су нас пола седам је било, још се није ни разданило. Ја несрећница, била отишла од куће послом... У 6.15 сам изашла, они у пола седам почели напад. Да сам остала, и ја би завршила, а камо среће да сам остала. Како је ко излазио преко прага, они убијали, без заслуге икакве. Редом. Што моју ђецу, она су женска била, ни шта коме крива ни дужна. А што? Само зато што су били Срби", каже Славка.
Сећа се само неке чудне снаге коју је добила док је на приколицу, на улицу износила мртва тела ћерки из дворишта.
Тог јутра у Бјеловцу побијено је 68 мештана, село је запаљено и опљачкано. Тих месеци пролећа и лета 1992, у зиму 1993, запаљене су и опљачкане десетине српских села око Сребренице, стотине и стотине мештана је побијено.
Славкине и Сњежана и Гордана биле стасале девојке. Старија Сњежана завршила Вишу медицинску школу, радила у Сребреници, имала момка, требало те године да се уда, млађа завршила Грађевинску школу. Младе, лепе, живот је био пред њима.
"Ко другарице смо биле, а не оне мени ћерке а ја њима мајка. Никад међу нама ни најмања реч, послушале су шта год да сам им рекла. Побише их душмани, оставише ме саму, 32 године ево", каже Славка.
Како је овде 32 године преживела, где је и где нашла снагу, њено срце зна.
Прича:
"Ту снагу да живим добила сам због тога што њих две за мене нису мртве. Мртва су само њихова тела, а њихов дух је жив. И, где год да сам ја, и оне су са мном. Куд год одам, оне су уз мене. То ми даје снагу. Идем, ходам, радим, и све замишљам како је било кад су оне биле живе, како смо радили, како смо живели, како смо се смејале. И тако дан по дан пролази, ваљда ће брзо и смрт за врат, па да поново будемо сви заједно."
Уз губитак тежак и страшан, уму несхватљив и неописив, до срца је, каже, боли што нема казне за убице њених ћерки и мужа Средоја.
"Срби нису људи, Срби су народ другог реда, они ништа не осећају, њих ништа не боли. Моје сузе и њихове нису исте, моје су лакше, много лакше, а њихове су тешке. Ето, тако то изгледа, таква је та њихова правда", причала ми је данас Славка у порти цркве у Братунцу.
И Брано Вучетић дошао и данас на гробље у Братунцу да обиђе своје, да им запали свеће, помилује крстове. Ту, на гробљу му је и мајка. Радојка, мученица, имала је 44 кад су је убили муслимани на путу од Братунца у Бјеловац. Под другим крстом је брат Миленко, а под трећим отац Радован.
Кад су их побили, Брано је имао девет година. Брано је тог јутра био код комшике Мире, а Мира покушала да своје двоје деце, Брана и себе, брани од бомбе. После су савладани, у соби у којој су били, Насерови су убацили бомбу.
"Кад су упали унутра ми смо били изранављени, лежали на поду у крви. Оштрили су ножеве пред нама, причали да ће да нас кољу. Имали смо среће, нису нас поклали, него су нас одвели у логор у Сребреници", причао ми је данас на гробљу Брано.
На то се те ратне 1992. године сводила срећа Срба из Бјеловца, да не буду поклани у својим кућама него да их одведу у логор у Сребреници.
Како су га саслушали у логору, како су живели на мало воде и кукурузног хлеба, Брано неће много да прича.
После 55 дана разменили су га, у кућу није могао да се врати нити је коме имао, срећом имао је тетку...
Брано сада живи у Братунцу, ради у пошти, има сина Вукана и ћерку Ружицу, супругу, и не учи их, каже, никога да мрзе, него да кад порасту буду добри људи.
А како је њему било да одрасте без оца, мајке и без јединог брата, он зна.