Србија и Балкан
Историчари о Дану сећања на злочин у Сребреници: Резолуција загребала старе ране
Историчар Немања Девић је рекао да се показало да ми "не знамо колико нас нема" и да Срби нису пописали своје жртве у 20. веку. Он је указао да зато данас "некако Сребреница постаје једна од наших црвених линија и један од најмањих заједничких садржалаца за окупљање"
Ове године Дан сећања на злочин у Сребреници обележава се први пут после усвајања резолуције у Уједињеним нацијама, а историчари сматрају да она није допринела стварању поверења и помирења, већ да је "загребала старе ране".
Историчар Немања Девић сматра да су кораци који воде помирењу, да се укаже на добре примере, и да се каже да је у рату било злочина на све три стране. Он је оценио да тај документ није донет зарад изградње мира и поверења после 30 година од догађаја у Сребреници и да има за циљ да још више продуби конфликте.
"Када долази до оваквих резолуција, које су по правилу политичке, питање је да ли оне у себи садрже тежњу да доприносе бољем односу између заједница", рекао је Девић.
Он сматра да резолуција има двојаку поруку и негативну улогу у даљој изградњи поверења и помирења у БиХ и истиче да се у Сребреници није догодио геноцид.
"Да је било геноцида мислим да бих био први историчар који би јасно ставио до знања и солидарисао се са бошњачким жртвама као што се солидаришем, говорим у своје име, са сваком жртвом тог злочина. Неки од њих ће бити сада укопани у Поточарима. То су тешке породичне приче. Али да је било намере да се уништи читава једна нација, тога није било. Једини геноцид који се десио у 20. веку на Балкану, у бившој Југославији, десио се над српским народом у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. године", нагласио је Девић.
Поводом недавног обележавања дана сећања на страдања Срба у Подрињу у Братунцу коме су присуствовали готово само представници Срба и на питање одакле такве разлике у обележавању трагичних догађаја, Девић каже да је више пута, када је говорио о жртвама грађанског рата, казао да "наша суза нема родитеља".
Како каже, не може и не треба да се очекује правда ни у Сарајеву, ни у Бриселу, ни у Вашингтону већ треба да се уради попис жртава и да се дају права и адекватне сатисфакције породицама жртава, а потом да се та истина о стравичном страдању у подручју источне Босне и Подриња у Првом светском рату, Другом светском рату и деведесетих рашири до сународника, да сви знају шта се тамо десило и то ће, како додаје, бити велики искорак у односу на претходну праксу.
"Показало се да ми не знамо колико нас нема, нисмо пописали своје жртве у 20. веку. Зато данас некако Сребреница постаје једна од наших црвених линија и један од најмањих заједничких садржалаца за окупљање. Сваки цивилизован нормалан Србин ће вам рећи да је тамо дошло до злочина, али да није дошло до геноцида. Ни по једном критеријуму", рекао је Девић.
Девић каже и да је немогуће упоредити страдање у Сребреници са неким другим злочинима из 20. века попут Холокауста и геноцида у Руанди.
"Ти догађаји су неупоредиви ма колико неко данас политички покушавао да конструише и прави паралеле између Јевреја, између Бошњака у Сребреници, између Руанде. У Руанди је убијено 800.000 људи у геноциду. У Сребреници је на различите начине, што погинулих у борби, што стрељаних након заробљавања, негде се сматра око 8.000 жртава. То је чак горња граница. Између 800.000 и 8.000 је велика разлика", указао је Девић.
Он напомиње да није ствар у томе да ли се говори из Београда или из неког другог центра већ је то, како каже, ствар историјске истине.
На питање којим путем до помирења у региону међу народима, Девић је упитао да ли је ико чуо за село Баљвине код Мркоњић Града, те објаснио да је то место у коме су до 1991. године, до последњег пописа, живели у једном делу села Срби, у другом делу села муслимани, касније Бошњаци и да нико у међусобним сукобима није погинуо током рата.
Марковић: Култура сећања не би требало да се заснива на мржњи
Историчар Предраг Марковић оценио је данас, поводом обележавања 29. годишњице злочина у Сребреници, да је Дан сећања легитимно право бошњачког народа да памти своје жртве, али да култура сећања не би требало да се заснива на мржњи као и да је резолуција о Сребреници усвојена у УН додатно завадила људе у региону и "загребала старе ране".
"Дан сећања је легитимно право бошњачког народа да памти своје жртве, али проблем са тим је што они читаву своју културу сећања заснивају на мржњи и на некој врсти позивања на освету. А видели смо да се то не завршава добро. Ако они сматрају да је пола њихове државе насељено геноцидним народом, како они мисле да заједнички граде будућност", указао је Марковић за Танјуг.
Он је додао и за годишњицу злочина у Сребреници увек дође до неких провокација и оптужби на рачун Републике Српске и Србије, али сматра да наша држава треба да одговори достојанствено.
"Не сме да се негира злочин у Сребреници, нити да се релативизује", оценио је Марковић.
На питање како види стање у региону после резолуције о Сребреници, Марковић је оценио да је она јако штетна, да неће довести до помирења, већ да је веома завадила људе на Балкану и "ископала и загребла" старе ране.
"И колико је парадоксална, види се по томе да председник Европског савета Шарл Мишел и хрватска влада сматрају да је црногорска резолуција о Јасеновцу непотребно враћање у прошлост. Па и Сребреница је враћање у прошлост. Значи, једанпут враћање у прошлост одговара, као хуманистичка декларација, други пут кажу да је то непотребно враћање у прошлост. Јер по чему је декларација о Јасеновцу другачија од декларације о Сребреници?", упитао је Марковић.
У контексту такве реакције на црногорску декларацију, он је истакао да треба питати и Мишела и хрватску владу да ли они бране НДХ, пошто је, како подсећа, Европска унија настала на антифашизму.
"Да ли се сад они залажу да се забораве злочини НДХ, који су међу највећима у Другом светском рату? У том смислу, већ сто пута је речено да резолуција о Сребреници нема добре стране и она неће имати велике последице", рекао је Марковић.
