Драгана Бољевић у "Релативизацији": Корупција у судству је много мање заступљена него што људи мисле

У новој епизоди емисије „Релативизација“ Љиљана Смајловић разговарала је са судијом Драганом Бољевић, чланицом Уставног суда, судијом од 1988. године, која је у својој блиставој каријери између осталог била и генерални секретар МЕДЕЛА (Европско удружење судија и тужилаца), а у Србији се посебно истакла у борби против реформе правосуђа у време Бориса Тадића, када је без посла остало 220 тужилаца и 837 судија и то без процедуре, решења, без ичега. Она је тада "смакнута" и као председница Друштва судија Србије и судија

"Као што нико од оних што су проузроковали велику финансијску кризу 2008. није одговарао, тако је било и у овом случају. Погажено је најмање неколико десетина права у току ове реформе. Реизбор судија који је спроведен законом из 2009. био је нека врста сече судија у српском судству", каже Бољевићева.

Иако се слично дешавало у екссоцијалистичким државама, где је спроведена нека врста лустрације, каже да је српски случај неупоредив јер су у тим земљама биле јаке тајне службе. На пример, Западна Немачка је спровела лустрацију источнонемачких судија које су сарађивале са Штазијем, али је то рађено по закону и у дугом временском периоду. Уз то су судије имале право на судски процес, тако да је лустрирано око трећине судија  – и то они који су били тајни руководиоци у Штазију или починили крупне повреде права.

Сада, с дистанце, пошто је срушена наопака реформа, каже да су судије и тужиоци били моћнији пре 30-40 година него сада.

"Иако је тада сва власт извирала из једнопартијског система и ми нисмо имали гаранције формалне независности, судство је било једно од три најцењеније професије (уз лекаре и војску). Дакле, у време СФРЈ било смо много моћнији и независнији, чак смо имали мандат на осам година, па су нас реизабирали, а стално смо били под провером. Систем је био добро уходан, закони су били потпуно усклађени, селекција је била позитивна и сваки стручњак је улазио у добро уходан систем", појашњава гошћа "Релативизације".

Додаје да први проблеми настају с вишестраначјем, јер се гледало ко ће од партија колико судија бирати, што наравно не значи да су људи који су изабрани крајем 1990-их и почетком 2000-их били политички послушници већ је ствар била у томе ко се коме више свиђао.

У српском судству се запатио робовски рад

О данашњој ситуацији у правосуђу каже да судије формално гледано имају врло добре услове, али да су несигурни, а самим тим подложни утицајима.

"Опекли смо се тим да преко ноћи неко може бити разрешен иако има загарантовани сталну функцију, а уз то смо материјално несигурни. Судија може да се бави само судијским послом и мора да води рачуна о достојанству функције. Ми не можемо баш ништа друго да радимо и живимо само од своје плате, што није тако лако, посебно у великим градовима", каже Бољевићева.

Према њеним речима, велики проблем је и то што се у судству запатио робовски рад–ту мисли на рад приправника и помоћника који је махом волонтерски. Чак и помоћници, који су морали да положе врло сложен правосудни испит, месецима раде бесплатно, терет су својим родитељима а у годинама су кад треба да оснују своје породице и купе стан.

Како каже, ова праска траје више од 15 година и ситуација је све гора и гора. Људи зато не желе у правосуђе већу адвокате, банке, "Блекрок", "Дилојт" и сл.

"Зато када говоримо о материјалном положају судија, није само ствар да се повећају плате већ да се судство учини атрактивним. Ако то не учинимо, за неколико година нећемо имати кога да изаберемо за судије, а камоли да правимо позитивну селекцију. Судство нам је маторо, више од 60 одсто за 6-7 година одлази у пензију. Нема ко да замени те људе", упозорава саговорница Љиљане Смајловић.

О корупцији у судству каже да према истраживању које је недавно урадило Друштво судија, скоро 80 одсто анкетираних мисли да у правосуђу влада корупција, иако 70 посто људи никада није имао контакта са судом.

Мање од три одсто људи је лично учествовало у некој врсти корупције

"Истраживање је показало и да грађани који су успели у поступку лошије мисле  о судству од грађана који нису успели, што нам је енигма. Око седам одсто је рекло да је учествовало у корупцији преко посредника, најчешће преко адвоката. То нас није  забринуло јер адвокати често кажу у празно да треба да се договоре са судијом. Међутим, забринуло нас је то што је нешто мање од три одсто људи рекло да је лично учествовало у некој врсти корупције, дакле то није само давање новца већ нега врста трговина утицајем и сл.", истиче судија Драгана Бољевић.

Упитана који су највећи проблеми у судству, каже да је с једне стране несигурност која долази из искуства 2009. и из материјалног и радног положаја у судству, а с друге то што је врло много надлежности дато у руке судијама, односно судским телима, посебно Високом савету судства, који не могу да одговоре свим тим захтевним стварима које су им поверене да раде.

"Не постоји школа за управљање судским системом. И када си у једном систему који је дисфункционалан као наше судство, мораш да будеш Тесла да би добро управљао тим системом", додаје Бољевићева.

Зато, из осећања несигурности, а из незнања може да проистекне потреба појединих судија да се не конфронтирају ни са ким, односно да не донесу одлуку која би им угрозила каријеру.

"Не могу то да негирам, али људи мисле да тога има у већој мери, док се позитивни примери не осветљавају, нпр. када се пресуди супротно интересима оних који су на власти, а таквих случајева има много. Нико то не истакне као пример независног судије који је радио по својој савести и закону. Доста неспоразума између судија и јавности произлази из неразумевања судства", закључује гошћа "Релативизације".