Трамп, Орбан, Путин: Зашто су "диктатори" загрејани за мир?

Једна од највећих фарси ових модерних времена је да су они који најгласније  говоре о демократији и људским правима исти они који у свакој прилици крше међународне норме, пише амерички новинар и писац Роберт Бриџ.

У јунском издању лево оријентисаног америчког политичког часописа "Њу рипаблик", намргођени Доналд Трамп је приказан на насловној страни са Хитлеровим брковима изнад натписа: "Амерички фашизам, како би то изгледало".

Русија и ОДКБ су више пута нудили дијалог НАТО-у

Уредници су у објави на друштвеној мрежи Икс објаснили да су одабрали насловницу "на основу познатог постера Хитлерове кампање из 1932, из овог разлога: свако ко би био пребачен у Немачку 1932, могао је врло, врло лако да објасни успон хер Хитлера и да буде убеђен да су његови критичари претерали".

Додали су и да је Хитлер 1932. углавном изгледао као нормалан политичар, "а Немачка је тек пошто му је дата власт видела право лице његовог покрета". 

Постоји само један проблем са нервозним рукописом овог часописа: Трамп је већ служио четворогодишњи мандат као амерички лидер и није било видљивих знакова да је фашистички марширао главном улицом током тог периода.

У ствари, десило се супротно. Док је Адолф Хитлер 1. септембра 1939. извршио инвазију на Пољску и тако покренуо Други светски рат, Трамп је ушао у историјске уџбенике као први амерички главнокомандујући у модерном времену који је избегао војни сукоб.

Сада у јеку кампање по други пут, са незаситом одбрамбеном индустријом која жели већи профит, републикански лидер је изјавио да ће окончати сукоб Украјине и Русије за 24 сата ако буде поново изабран.

Када се узме у обзир да "демократија" данас првенствено функционише у име војно-индустријског комплекса и других повезаних пословних интереса, лакше је разумети како се Трамп у корпоративним медијима описује као егзистенцијална претња америчкој републици.

Мир је последња ствар на коју Вашингтон мисли, а Русија то разуме боље од било које земље.

Још 2008. године "диктатор" Владимир Путин одржао је свој сада већ чувени говор на Минхенској безбедносној конференцији где је своје западне колеге упозорио на опасности војне експанзије.

"Ширење НАТО-а представља озбиљну провокацију која смањује ниво међусобног поверења. И имамо право да се запитамо: против кога је ова експанзија усмерена? И шта се десило са уверавањима наших западних партнера након распада Варшавског пакта? Где су данас те декларације? Нико их се и не сећа", рекао је тада Путин.

Упркос Путиновом изричитом упозорењу, НАТО је наставио да додаје нових шест чланица у Алијансу, чиме је укупан број порастао на 32, при чему је Украјина игнорисала главну црвену линију Москве, планирајући да буде број 33.

За сваког ко тврди да је ово само "одбрамбена Алијанса" било би добро да размотри какав би био одговор Америке да се цела Латинска Америка и погранична држава Мексико придруже војном савезу на челу са Москвом. Непотребно је рећи да бисмо до сада били у крви до колена. Ипак, Русија би требало да прихвати војни упад на њену границу.

Ово свакако није био једини пут да је Русија покушала да посредује у мировном споразуму са Вашингтоном. Скоро осам година након Мајданске револуције 2014. и месецима пре него што је Москва започела своју Специјалну војну операцију у Украјини, Кремљ је објавио свој план за мир на континенту.

Претње, тајни састанци и трка у наоружању: Како се НАТО чланице припремају за Трампов повратак?

Између осталог, у нацрту споразума се позива да се САД и Русија уздрже од распоређивања трупа у регионима у којима би се могле сматрати претњом по националну безбедност оне друге земље, као и забрану слања својих трупа и војне опреме у области у којима би могли да ударе једни на друге. Уговор је такође осмишљен да забрани распоређивање ракета средњег домета у Европи.

Да су западне силе пристале на план – једва да је доспео на насловне стране у земљама НАТО-а – није тешко замислити деценије мира између Истока и Запада, последње што Вашингтон жели.

Уместо тога, САД и њихове европске марионете ставили су Русију у немогућу позицију, приморавајући је да реагује као и свака друга земља забринута за своју националну безбедност.

Ово нас води до трећег омиљеног баука Запада, мађарског премијера Виктора Орбана, који се усудио да изјави да је његова земља претежно хришћанска и конзервативна и да има свако право да тако и остане.

Орбан, чија земља сада председава Саветом ЕУ по принципу ротације, отишао је на мировну турнеју са заустављањима у Москви, Кијеву, Пекингу и Вашингтону. Фрустрација Брисела док је гледао како мађарски "тиранин" говори у корист смањења продаје оружја била је смешна, ако не и потпуно патетична.

"Орбан себе може сматрати једним од ретких који може да разговара са обе стране, али у стварности он нема мандат за то", написала је виши научни сарадник у Четам хаусу Армида ван Риј.

Остаје, међутим, питање ко ће говорити у име мира ако не Трамп, Путин и Орбан? Одговор до сада је - нико.