Свет
Хитлер, Садам и Нетанјаху: Шта се крије иза заоштравања односа Турске и Израела?
Вербална препуцавања турских и израелских званичника достигла су нове висине током последњих неколико дана, а односни два некадашња савезника пали су на најниже гране у последњих десетак година
Да ли је израелски премијер Бенјамин Нетанјаху нови Адолф Хитлер, или ће турски председник Реџеп Тајип Ердоган проћи као Садам Хусеин – ова питања (и претње) нашла су се у центру најновијег вербалног окршаја између Турске и Израела.
Окидач за најновију рунду препирки био је Ердоганов говор у суботу, када је изјавио да "нема разлога" зашто Турска не би могла да војно интервенише у Израелу, наводећи ранија мешања у Либији и Нагорно-Карабаху.
Убрзо након Ердогановог говора, израелски министар спољних послова Израел Кац написао је на друштвеној мрежи Икс да турски председник "иде стопама" бившег ирачког председника Садама Хусеина, чија је владавина окончана америчком инвазијом 2003. године. Кац је, такође, позвао НАТО да избаци Турску из тог савеза.
Након те изјаве Турска није остала дужна, пошто је Министарство спољних послова те земље Нетанијахуа (поново) упоредило са Адолфом Хитлером.
"Као што је завршио геноцидни Хитлер, тако ће бити и са геноцидним Нетанјахуом. Као што су геноцидни нацисти сматрани одговорним, тако ће одговарати и они који покушавају да униште Палестинце. Човечанство ће стати уз Палестинце, нећете моћи да их уништите", саопштило је турско Министарство спољних послова.
Најновија ескалација "рата речима" између турских и израелских званичника подигла је тензије на Блиском истоку, поготово у тренутку када отворени рат Израела и Хезболаха делује све извесније, али и усмерила пажњу на комплексне односе те две земље – који имају дугу и турбулентну историју.
Турско-израелски односи: Од сарадње до конфликта
Запаљива реторика турских и израелских званичника, која доминира од избијања рата у Гази, прикрила је чињеницу да су односи две земље кроз историју заправо били поприлично добри, као и да су Анкара и Тел Авив у месецима пре напада Хамаса интензивно радили на јачању билатералних веза.
Две земље су успоставиле дипломатске односе давне 1949. године, мање од годину дана након што је Израел прогласио независност, чиме је Турска постала прва већински муслиманска земља која је признала јеврејску државу. Три године касније, Турска је постала чланица НАТО-а.
Током деценија власти прозападних кемалистичких снага у Турској, односи две стране су цветали, а "Њујорк тајмс" је 1999. писао да би "стратешко партнерство између Турске и Израела имало је потенцијал да промени блискоисточну политику". Ердоган је, током прве деценије 21. века, наставио негује односе са Тел Авивом, у покушају да се профилише као главни заговорник израелско-палестинског помирења.
Међутим, до захлађења односа долази након Рата у Гази из 2008-09, као и рације израелских снага на шест турских бродова са хуманитарном помоћи, који су у мају 2010. покушали да пробију поморску блокаду Појаса Газе. Инцидент је довео до погибије 10 турских активиста, а али и заоштравања односа две земље, када је размењено и доста тешких речи.
Израелска рација је довела и до промене турске политике према палестинском питању, а Анкара је почела да отвореније подржава исламистичку групу Хамас – са којом је, осим противљења Израелу, делила и идеолошке сличности, с обзиром да на Ердоганове везе са Муслиманским братством.
Криза у турско-израелским односима трајала је више од деценије, а до нормализације је дошло тек средином 2022. године, када су две земље обновиле комуникацију и, први пут од 2010, размениле амбасадоре. Ердоган је том приликом рекао да ће обнављање дипломатских односа Турској омогућити да "помогне својој палестинској браћи".
Напад Хамаса од 7. октобра и рат у Гази који је након њега уследио помрсио је планове израелских и турских званичника. Ердоган је оштро критиковао израелске војне операције, а Нетанјахуа је у једном тренутку назвао и "касапином Газе".
Међутим, конкретне акције Анкаре су изостале, а турски председник не нашао на удару јавности у својој држави због чињенице да је Турска наставила да тргује са Израелом. Трговинска размена две земље током 2023. износила је око 6,8 милијарди евра, а Турска је била шести највећи извозник робе у Израел.
Анкара је коначно преломила и увела таргетиране санкције против Тел Авива тек почетком априла, да би 3. маја најавила потпуни бојкот трговине са Израелом "до постизања трајног примирја и испоруке хуманитарне помоћи за Газу". Такође, Турска је најавила да ће се придружити покушају Јужне Африке да изведе Израел пред Међународни суд правде по оптужби за геноцид.
Шта се крије иза Ердоганове реторике?
Ердоганов приступ израелско-палестинском питању од избијања рата у Гази, као и запаљива реторика коју користи, могу се посматрати на неколико начина.
Према једном од виђења, турски председник је у први мах покушао да се позиционира као један од кључних играча на Блиском истоку и водећи "заштитник" палестинског народа од израелских напада, али и као незаменљив чинилац у послератној обнови Газе. Та тактика укључује заоштравање, али не и потпуно раскидање односа са Израелом, чији је пристанак ипак неопходан за учествовање у поновној изградњи те енклаве.
Међутим, пошто се крај рата, али и Нетанјахуов силазак са власти, и даље не назире, турски председник је очигледно одлучио да промени приступ. У том контексту би требало посматрати и увођење економских санкција, чије ће последице имати далекосежније последице од вербалних размирица турских и израелских званичника.
Заоштрена реторика турског председника има и унутрашњополитичку димензију. Наиме, његова АК партија забележила је релативно слабе резултате на локалним изборима крајем марта, делимично и због јачања мањих исламистичких партија, које су критиковале Ердогана због тога што своју реторичку подршку Палестинцима није испратио конкретним акцијама.
"Ми подржавамо Палестину на речима, али Израел у стварности", написао је један турски новинар крајем прошле године. Конзервативна опозиција није пропустила прилику да Ердогана представи као дволичног и непоузданог савезника палестинског народа.
Требало би нагласити и да Ердоган несумњиво покушава да ојача сопствени положај и репутацију у исламског свету, пре свега у контексту чињенице да су арапске земље последњих месеци углавном остале по страни током бруталног окршаја Израела и Хамаса.
То је отворило простор за појаву нове силе која би се профилисала као "заштитница Палестинаца", поготово међу сунитским муслиманима који можда немају довољно поверења у Иран и њихове савезнике у Либану, Сирији, Ираку и Јемену.
