Алжир и Мароко су дуго били ривали, иако становници те две земље имају блиске односе, пише руска професорка на одсеку за историју Блиског истока Универзитета у Санкт Петербургу Татјана Риженкова.
Хладни односи две државе огледају се и у ривалству за културно наслеђе које повремено достиже апсурдне нивое: традиционална јела, ношња, архитектонски стилови и музички жанрови постали су тачке спорења. Постоји, на пример, расправа око порекла кус-куса, одеће кафтан и музичких стилова као што су Раи и Гнава.
Мароко се 2023. жалио Унеску, тврдећи да је Алжир противправно "присвојио" кафтан из Феза, након што су алжирске власти покушале да га региструју на листи светске баштине као свој.
Међутим, у сржи конфликта налази се сукоб око Западне Сахаре, који букти од прве половине седамдесетих година прошлог века.
Сукоб у Западној Сахари
Полисарио фронт, основан 1973. године, залаже се за независност те територије, коју су прогласили 27. фебруара 1976. под називом Сахарска Арапска Демократска Република (САДР), након одласка шпанских колонизатора. Уз подршку Алжира, Фронт је започео оружану борбу.
Војне акције у зони сукоба вођене су до 1991. године, што је кулминирало распоређивањем међународне мировне мисије у то подручје. Према мировном плану изнесеном у Резолуцији 658 Савета безбедности УН 27. јуна 1990. године, припадници аутохтоног народа Сахрави добили су право да одлучују о својој судбини путем референдума.
Након тога, основана је Мисија Уједињених нација за референдум у Западној Сахари (МИНУРСО). Међутим, упркос бројним мировним иницијативама међународне заједнице, референдум се и даље одлаже, а спор остаје нерешен због оштро супротстављених ставова обе стране.
Након оставке бившег председника Абделазиза Бутефлике у априлу 2019. године, Алжир је поново потврдио своју подршку праву на самоопредељење народа Сахрави. У међувремену, Мароко је покренуо акцију лобирања у Афричкој унији, Европи и САД како би ојачао своју позицију.
То је довело до заоштравања конфликта, које је за последицу имало прекид дипломатских односа Марока и Алжира.
Први догађај се догодио крајем 2020. године, када је председник САДР и генерални секретар фронта Полисарио Ибрахим Гали најавио раскид споразума о прекиду ватре са Мароком који је био на снази од 1991. године.
Разлог је била операција мароканских оружаних снага, наводно у циљу успостављања безбедности у тампон зони Гергера, на југу територије. Гали је тврдио да је Мароко нападом на ненаоружане цивиле који су протестовали у тој области прекршио примирје 13. новембра 2020. године.
Прекид дипломатских односа
Убрзо након те одлуке власти у Западној Сахари, тадашњи амерички председник Доналд Трамп је на свом Твитер налогу објавио да је потписао проглас којим се признаје суверенитет Марока над Западном Сахаром. Та одлука америчких власти била је условљена нормализацијом односа Марока са Израелом, који Алжир не признаје, као део такозваног Абрахамовог споразума.
Алжир је оба догађаја протумачио као директну претњу својој националној безбедности.
Средином јула 2021. године, конфликт је ескалирао након што је амбасадор Марока при УН, Омар Хилал, поделио дипломатску ноту у којој се подржава покрет за одвајање алжирског приобалног региона Кабилија.
Као одговор на то, Алжир, који је акцију мароканског дипломате класификовао као терористички чин, опозвао је свог амбасадора из Рабата на "консултације", а 24. августа 2021. је званично прекинуо дипломатске односе са Мароком.
Алжирске власти су након тога забраниле мароканским војним и цивилним авионима да користе његов ваздушни простор, а Мароко су оптужили да подржава групе одговорне за подметање пожара - иако је Рабат нудио помоћ у борби против те природне непогоде.
Сукоб упркос сличностима
Иако две земље нису имале дуже периоде добрих односа, Алжир и Мароко имају много сличности које их спајају. Народи у ове државе говоре сличан дијалекат арапског језика, практикују сунитски ислам и прате исту школску исламског права.
Две земље имају границу дужу од 1.500 километара, која је, међутим, затворена већ 30 година - што отежава породицама које имају чланове у обе земље да одржавају редовне контакте.
Корени сукоба потичу из времена колонијализма. Обе државе су биле део француске колонијалне империје, која је Алжиру приписала територије на које и Мароканци полажу право.
Када је Алжир стекао независност 1962. године, наследио је неколико ових спорних територија од Француске, што остаје кључна тачка спорења са Мароком.
Након проглашења независности 1956. године, Мароко је почео да полаже територијалне претензије на Алжир, посебно у вези са провинцијом Тиндуф, која је имала значајна налазишта руде гвожђа.
До јесени 1963. овај спор је ескалирао у потпуни оружани сукоб дуж границе, познат као Пешчани рат. Организација афричког јединства (данашња Афричка унија) је интервенисала, што је довело до споразума потписаних између Алжира и Марока 15. јуна 1972. у Рабату којим су признате постојеће границе, али је дозвољено заједничко истраживање резерви руде гвожђа на спорним територијама.