Све породице имају проблема – и чланови краљевске породице нису изузетак.
То је укратко био коментар норвешког премијера Јонаса Гара Стореа прошле недеље на скандал који је изазвао син норвешке принцезе, Маријус Борг Хојби, када је признао да је под дејством кокаина напао своју девојку.
Норвешка краљевска породица је "породица са јасним изазовима, што се односи и на доста других породица у Норвешкој", рекао је премијер.
Међутим, немају све породице уставом утврђену улогу и не живе у раскошним палатама које се финансирају из јавног новца.
Док је већина европских монархија укинута након Првог и Другог светског рата, постоји 12 оних које су успели да задрже своје круне и жезла, иако су били приморани да се одрекну већине своје политичке моћи.
То су Данска, Норвешка, Шведска, Уједињено Краљевство, Шпанија, Холандија и Белгија, као и кнежевине Андора, Лихтенштајн и Монако, Велико војводство Луксембург и Ватикан.
Затим, ту су и оне краљевске династије које су изгубиле своје престоле, али су задржале полулегитимну церемонијалну улогу, као што су оне у Румунији и Црној Гори, или бар неку меру опчињености јавности, као у Грчкој.
"Политико" овде мисли на црногорског "престолонаследника", принца Николу Петровића Његоша који од 2011. по закону мора да промовише црногорски идентитет, културу и традицију из своје палате у Његушима. Невероватно је да је портал у тексту који је цео посвећен декадентним, застарелим монарсима који живе на грбачи народа, пропустио прилику да помене и дежурног кривца - Србију и њену краљевску породицу.
Резултат тога је да је чак и данас Стари континент препун чланова краљевске породице који често имају огроман утицај и славу и чије лудорије владама изазивају главобоље, наводи "Политико".
Бунтовни белгијски принц Лоран добио је "пацке" од премијера Ива Летерма 2011. након што је неовлашћено отпутовао у ДР Конго. Премијер му је тада запретио укидањем џепарца.
Године 2018, тадашњи белгијски премијер Шарл Мишел смањио је принчев џепарац као казну због тога што је присуствовао догађају у кинеској амбасаде у морнаричкој униформи, а да није добио дозволу белгијског министарства спољних послова.
"Монархију су увек мучили скандали", каже Роберт Олдрич, професор емеритус европске историје на Универзитету у Сиднеју и додаје: "Скандали заиста могу да ослабе, па чак и угрозе монархије."
То се показало тачним у случају шпанског краља Хуана Карлоса Првог, који је абдицирао 2014. и отишао у изгнанство након низа скандала, укључујући злогласни сафари са својом љубавницом у Боцвани на којем је поносно позирао на мртвом слону, као и оптужбе за корупцију.
Понашање бившег монарха изазвало је политичку олују, а демонстранти су изашли на улице позивајући на уставну реформу и укидање круне. Године 2020. премијер Педро Санчез стао је на страну краљевих критичара, рекавши да су оптужбе против монарха "узнемиравајуће" и "забрињавајуће".
То није био последњи скандал шпанске монархије. Краљева најмлађа ћерка, принцеза Кристина, касније је процесуирана због утаје пореза заједно са својим мужем и одузета јој је титула. Када су оптужбе први пут објављене, тадашњи премијер Маријано Рахој бранио је принцезу, изјавивши да је невина. Ослобођена је 2017.
У Уједињеном Краљевству, облак срамоте око краљевске породице, прекрио је више премијера.
Када се принц Ендру први пут суочио са критикама због дружења са осуђеним сексуалним преступником Џефријем Епстином 2011. године, радио је као трговачки изасланик британске владе. Тадашњи премијер Дејвид Камерон био је приморан да стане у његову одбрану усред позива да буде отпуштен. Принц Ендру је ипак, након притиска јавности, поднео оставку.
Како је више информација о принчевом односу са Епстином изашло на видело годинама касније, укључујући наводе (које је принц дуго негирао) да је имао сексуални однос са тинејџерком која је тврдила да је била жртва трговине људима коју је водио Епстин, тадашњи премијер Борис Џонсон је био приморан да се умеша.
Џонсон је 2020. године негирао да су се његовој влади обратили амерички тужиоци који су истраживали принца, и инсистирао да су оптужбе против принца Ендруа на крају ствар краљевске породице, а не његове владе. А 2022. године, његово министарство финансија је демантовало да су јавна средства коришћена у нагодби између принца Ендруа и наводне жртве трговине људима.
До тада је принц увелико нестао из јавног живота. "Краљевске породице имају тактику да минимализују скандал – они који су направили скандал бивају избачени из центра пажње", објашњава Олдрич.
Румунска влада провела је године у лову на свог одбеглог принца широм Европе. Румунски принц Павле, унук претпоследњег краља земље Карола Другог, осуђен је 2020. године да је био део завере за незаконито преузимање старих краљевских земаља које припадају његовом претку.
Румунске власти су прошлог месеца послале делегацију званичника на Малту, где је принц ухваћен и ухапшен, и затражиле његово изручење Румунији. Прошле недеље, малтешки суд је одбио да га испоручи, позивајући се на нехумане услове у затворима у Румунији. Румунска министарка правде Алина-Штефанија Горгију назвала је пресуду "нечувеном".
У Холандији је "релативно мало" скандала задесило краљевску породицу у последњих 50 година, рекао је Пол Бовендер, професор уставног права на Универзитету Радбоуд.
Значајан изузетак био је састанак на самиту Г20 у Јапану 2019. између холандске краљице Максиме и престолонаследника Саудијске Арабије Мухамеда бин Салмана кога су оптуживали да је наредио убиство новинара Џамала Кашогија.
"Њен састанак изазвао много критика у доњем дому парламента", рекао је Бовендер. Известилац Уједињених нација је такође критиковао краљицу због тога што није спомињала Кашогијево убиство током састанка.
Тадашњи холандски премијер Марк Руте пожурио је да одбрани краљицу, рекавши да је Холандија већ на другим каналима сигнализирала Саудијској Арабији своје гађење због убиства Кашогија.
"Људи за односе с јавношћу, адвокати и финансијери краљевских породица могу да се боре против скандала. Дугорочно – а монархија је, на крају крајева, веома дугорочан предлог – династије могу бити изузетно отпорне", рекао је Олдрич.