Консултације о формирању нове француске владе почеле су понедељак, а председнику Емануелу Макрону је било потребно мање од 24 сата да разбесни лидере левичарског Новог народног фронта (НПФ).
Он је на тај начин довео у питање политичку стабилност читаве земље, али и своју будућност на најважнијој политичкој функцији у Француској – и то само неколико дана пре доласка у званичну посету Србији.
Представници НПФ-а су се надали да ће овог пута успети да убеде председника да именује њихову кандидаткињу Луси Касте на место премијера – што је он раније одбио да учини – и да им дозволи да формирају нову владу у Паризу.
Макрон је, ипак, поново одбацио могућност формирања левичарске владе, тврдећи да она не би била стабилна, те да би у старту "против себе имала већину од 350 посланика, која би је спречила да делује". Одлазећи премијер Габријел Атал подржао је актуелног председника, истичући да Француској треба премијер који би заступао ставове "од републиканске левице, преко центра до деснице".
Међутим, ни Макрон ни Атал нису прецизирали ко би могао да буде нови премијер, које би партије обезбедиле парламентарну већину и да ли је таква "влада националног јединства" уопште могућа.
Француски председник се и даље држи својих црвених линија: у влади нема места за представнике десничарског Националног окупљања (РН), али ни левичарске Непокорене Француске, уз објашњење да су те две партије "екстремистичке". Занимљиво је да су управо лидери тих партија, Марин ле Пен и Жан-Лик Меланшон, на председничким изборима 2022. завршили на другом и трећем месту, те да представљају вероватно најозбиљније директне ривале актуелног председника.
Макронова лоша рачуница
Макрон је, вођен познатом максимом "завади па владај", покушао да искористи неслагања унутар НФП-а и раздвоји "умереније" леве партије од Меланшона. То се види у саопштењу Јелисејке палате, у ком се указује да "Социјалистичка партија, еколози и комунисти у овој фази нису предложили начине сарадње са другим политичким снагама", уз опаску да је "сада на њима да то учине".
У Макроновој рачуници, умерене партије левице би, уз центристе и републиканску десницу, чиниле тзв. републикански фронт који би "екстремисте" из РН-а и Непокорене Француске оставио на маргини.
Тај план, међутим, до сада није дао резултата: напротив, НФП у својим захтевима делује изненађујуће јединствено. Лидери свих партија чланица левог блока су оштро осудили Макронов "покушај пуча", а лидер комуниста Фабијан Росел изјавио је да се француски председник "понаша као Доналд Трамп".
"У којој другој западној демократији је воља грађана занемарена у овој мери, осим у САД, где је господин Трамп оспорио резултате избора и послао своје присталице да нападну Капитол?", упитао је он током интервјуа БФМ ТВ. Социјалисти и зелени су, такође, одбацили могућност даљих преговора о влади.
Непокорена Француска је отишла корак даље и у изузетно оштром саопштењу најавила да ће започети поступак опозива актуелног председника, позивајући своје присталице на протесте уколико председник настави са својим нападом на демократију.
Шта је следеће за Француску?
С обзиром да је за опозив француског председника потребна подршка оба доба Парламента и две трећине посланика Доњег дома, извесно је да иницијатива Непокорене Француске неће добити неопходну подршку, те да ће имати превасходно симболички значај.
Међутим, то неће олакшати незахвалну позицију у којој се Макрон нашао. С обзиром да је својим тврдоглавим одбацивањем номинације Луси Касте, чини се, трајно покварио односе са представницима левице, док је сарадња са Националним окупљањем Марин ле Пен незамислива, Макрон је остао без јасног пута ка стабилној влади и већини у француском Парламенту.
Према наводима француских медија, Макрон би на место премијера могао да именује Бернара Казневуа, социјалисту који је ту функцију већ обављао од децембра 2016. до маја 2017, или Гзавијеа Бертрана, републиканца и председника савета региона О де Франс. Ипак, није извесно да би они добили неопходну подршку за формирање стабилне парламентарне већине.
У већини демократских држава, решење овакве кризе могли би да буду нови парламентарни избори. Међутим, Макрон не располаже ни том опцијом, пошто француски Устав предвиђа да председник, након што је распустио парламент и расписао изборе, мора да сачека најмање годину дана како би то поново учинио. Французи ће, дакле, морати да "преживе" са актуелном сазивом парламента најмање до јула 2025. године.
Још један сценарио о ком се говори у француским медијима је и формирање нестраначке експертске владе, која би уживала подршку већине, ако не и свих политичких партија у парламенту. Она би могла бити формирана по "италијанском моделу", налик на владу Марија Драгија која је ту земљу водила од фебруара 2021. до октобра 2022. године.
Међутим, и овај сценарио не делује оптимално, с обзиром да Француска нема ранијег искуства са таквим владама, а Макрон није познат по спремности да сарађује са другим доносиоцима одлука, који би могли да имају драстично другачије ставове по кључним питањима.
Чини се да Макрон пред собом нема добрих опција, као и да Француску очекује врела политичка јесен – чији је исход далеко од извесног.