Свет
Камиказа мисија: Цена будаластог напада Украјине на Курску област постаје јаснија из дана у дан
Непромишљени упад Кијева у Русију требало је да осрамоти Путина, али је уместо тога скупо коштао Зеленског
Пре скоро месец дана, 6. августа, Украјина је извршила велики упад у руску пограничну Курску област. Упркос почетним успесима, ова офанзива је била осуђена на неуспех, пише за РТ интернешенел историчар Тарик Сирил Амар.
Слањем својих најискуснијих и најбоље опремљених трупа у "немогућу мисију", режим Владимира Зеленског није се само коцкао већ је призвао сигуран пораз.
Кијев је упадом у Курску област ослабио сопствену одбрану од сталног и убрзаног руског напредовања на другим деловима линије фронта. Такође је изнервирао своје западне спонзоре, који су били збуњени овим расипањем оскудних украјинских ресурса, који су у многим случајевима заправо били страни ресурси.
Истина је да је Украјина успела да нанесе штету, нарочито цивилима, али циљ Кијева да дође до нуклеарне електране Курск и тако стекне "монету за поткусуривање" није реализован, наводи Сирил Амар.
Три кључна аспекта овог текућег неуспеха су посебно важна: прво, циљ операције Курск је био да примора Москву да преговара о окончању сукоба под украјинским условима. Такође је наговештено да је Кијев планирао окупира руску територију за каснију замену. С обзиром на руске војне способности и резерве, то је увек била бизарно нереална идеја. Уз то, операција Украјине у Курској области је произвела супротно: даље учвршћивање позиције Москве.
Друго, други циљ украјинске офанзиве био је да примора руску војску да повуче снаге са других делова своје линије фронта, посебно у области града Покровска, око 50 км северозападно од Доњецка. Ипак, ни то се није догодило. Уместо тога, украјинске власти евакуишу Покровск, а Русија се спрема да заузме град. Уз то, Русија убрзано напредује и на другим местима.
Треће, Кијев је својим упадом преко руске границе такође желео да покаже да црвене линије Москве нису важне и да стога Запад, односно Вашингтон, не треба да занемарује само неке (као до сада) већ све.
Конкретно, украјинско руководство покушава да наговори одлазећу администрацију председника Џозефа Бајдена да дозволи Кијеву да користи америчко оружје за још дубље ударе на руску територију. Поред тога, Кијев такође жели да Вашингтон дозволи Британији и Француској да учине исто са њиховим пројектилима.
Крајња иронија је у томе да чак и да Кијев добије дозволу за дубље ударе на Русију западним оружјем, ово не би спасило режим Зеленског. Али то би Москву учинило још непопустљивијом када дође до разјашњавања детаља пораза Украјине – и Запада.
С обзиром на предвидљиву, а ипак шокантну катастрофу кијевске "курске камиказа мисије", није ни чудо што критике на рачун њених аутора расту, како у Украјини, тако и ван ње.
Али оно што је посебно опасно за режим Зеленског је чињеница да се те две линије сада спајају. У прошлости су мејнстрим западни медији штитили Зеленског и његов тим игноришући њихове критичаре, посебно у Украјини. Али ствари су сада другачије. "Фајненшел тајмс" је, на пример, посветио дугачак чланак критикама са којима се суочио украјински лидер.
И ту је, коначна иронија масовне украјинске вежбе аутодиверзије: Ако ће неко осетити ударе који потресају његову моћ услед пропасти "курске камиказа мисије", то ће бити Зеленски, а не Путин. А Зеленски ће имати само себе да криви. Још једном.
