Роберт Мугабе, дугогодишњи лидер борбе Зимбабвеа за ослобођење и деколонизацију, потом председник те земље, један од првака Покрета несврстаних и лидер Афричке уније, умро је на данашњи дан 6. септембра 2019.
Мугабе је један од симбола деколонизације Африке у познијој фази.
Налазио се на такозваној првој линији фронта према апартхејду, што је његову улогу чинило истакнутијом. Током 2015/2016. председавао је Афричком унијом.
Роберт Мугабе рођен је 21. фебруара 1924. године, у месту Кутама, као изданак Шона (или Машона) народа, већинске етничке групе Зимбабвеа.
У време његовог рођења, Зимбабве је био британска колонија под именом Јужна Родезија, са извесним аутономним статусом под влашћу беле мањине.
Јужна Родезија имала је устројство умногоме ослоњено на пример суседне Јужне Африке - бела мањина у потпуности је владала државом приграбивши најквалитетнију земљу.
Иако бели насељеници нису сачињавали ни пет процената популације држали су, у време стицања суверености 1980. године, 39 процената земље у тадашњој Родезији односно Зимбабвеу. На врхунцу, средином седамдесетих, било их је до 300.000.
Мугабе је одрастао у римокатоличком мисонарском центру. Отац, који је иначе породицу напустио када је Роберту било 10 година, ту је радио као столар. Деда по оцу био је поглавица једног огранка Шона. Мајка је била хришћански катихета за сеоску децу.
Прво, солидно образовање, стекао је у тамошњој језуитској школи. Био је одличан ученик, усамљеник који је волео књиге, неретко предмет подсмеха друге деце.
На њега је битно утицао мисонар, Ирац, Џером О'Хи, противник расизма, који га је и финансијски помагао. Наводио му је пример упорног и на крају успешног ирског отпора Британцима.
Похађао је курс за обуку наставника на Кутама колеџу, у тешким условима због немаштине, да би потом предавао у више школа широм Јужне Родезије.
Године 1949. добио је стипендију за студије на Универзитету Форт Харе у јужноафричком Источном Кејпу. Тамо се прикључио омладинској лиги Афричког националног конгреса. У то време стиче и прва сазнања о марксизму, што ће га знатним делом одредити. Ипак, годинама потом тврдио је да му је главни политички узор био Махатма Ганди.
Године 1952. по стицању универзитетске дипломе из историје и енглеске књижевности враћа се у Јужну Родезију. Студије у Јужној Африци биле су права прекретница његовог живота.
Од 1955. до 1958. ради као наставник у Северној Родезији, данас Замбији. Потом се сели у Гану, која је управо стекла сувереност под управом легендарног Нкрумаха. Касније је тврдио да је управо у Гани коначно прихватио марксизам.
Маја 1960. враћа се у Јужну Родезију. Учествује у масовним демонстрацијама, маршу пут Солзберија (данас Хараре) после хапшења његових познаника црних активиста.
Поступно, потпуно се посвећује борби против власти беле мањине у јужној Родезији.
Разочаран компромисним решењима, на иницијативу Британаца 1961. године, које је подразумевало независност уз мањинску заступљеност матичног афричког становништва у парламенту, а коју је прихватио Џозеф Нкомо, Мугабе се одлучује на оружани отпор.
По повратку из Тангањике (данас Танзанија), где су са Џулијусом Њеререом вођени преговори о помоћи отпору у Јужној Родезији, децембра 1963. Мугабе је ухапшен.
Током десетогодишњег заточеништва стиче дипломе из економије, права и администрације. Дописно је студирао на универзитету у Лондону.
Док се налазио у заточеништву, влада Ијана Смита, лидера белаца, проглашава 1965. једнострано, независност земље под именом Родезија, што Британија формално није признала.
Паралелно, оружани отпор обесправљених јача. Герилски рат интензивно је вођен од 1972, а са знатном успехом од половине седамдесетих, са позадином у Мозамбику који тада стиче независност од Португалије, уз подршку Танзаније такође.
Пошто је влада у Преторији, на сугестију Хенрија Кисинџера, извршила притисак на Ијана Смита, међу неколицином ослобођених црних активиста нашао се и Роберт Мугабе, новембра 1974.
У заточеништву је провео више од 10 година. У Преторији је је постојала бојазан, коју је делио и Хенри Кисинџер, да би се оружани отпор из Родезије могао преселити и на простор Јужне Африке. Отуда је саветовано попуштање.
Мугабе се потом сели у Мозамбик, одакле ће надаље водити отпор. Лидер Мозамбика Самора Машел га је у прво време прихватио уздржано.
До 1979. ратна дејства против власти беле мањине доводе до приближно 30.000 мртвих. Бели фармери неретко су били мете напада. Нападане су и градске зоне. У тој фази црни герилци као да овладавају руралним зонама Родезије.
Британија тада покреће преговоре у Лондону, који ће ући у историју као Ланкастер споразуми, по кући у којој су се одвијали. Ијан Смит, лидер беле управе у Родезији приморан је да прихвати понуђено. Пресудан притисак извршио је Јоханес Ворстер, председник Јужне Африке. Без подршке Преторије, која је нестајала, бела управа у Родезији није имала шансе.
Преговори у Ланкастеру, које је водио лорд Питер Карингтон, довели су до изборног процеса којим је власт у Солзберију (данас Хараре) пренета у руке црне већине.
Сам Мугабе, тада заговорник оружане борбе до победе, нерадо је отишао на преговоре у Лондон, под притиском Саморе Машела.
Победом на изборима, постаће председник владе нове слободне земље преименоване у Зимбабве. Мање више, партијска подела одражавала је етничку унутар Зимбабвеа, Мугабе је као припадник Шона (или Машона) народа имао до 70 одсто присталица, док је Нкомо, као Ндебеле (или Матабеле) имао приближно 20 одсто.
Споразумом је такође обезбеђена заступљеност беле мањине са 20 места у новом парламенту, као и неповредивост њихове имовине, уз право државног откупа искључиво по реалним ценама. Што је иначе финансијски подржавала Британија.
Занимљиво је да је управо Самора Машел саветовао Мугабеа да негује белу мањину, пошто би њихов одлазак довео до економског колапса, како се догодило у његовом Мозамбику по стицању независности.
Управо на том пољу се налазио централни проблем Зимбабвеа који је на крају довео до распада економије земље. Мугабе је све време био суочен са жестоким притиском преузимања земље од белаца, посебно од стране ратних ветерана. Већ прве године Мугабеове управе земљу је напустило 17.000 белаца, а током наредне три године у Зимбабвеу их је остало једва половина. Напади на белце, посебно фармере, трајали су све време.
Коначно 1987, Мугабе мења устав, постаје неприкосновени лидер земље, као извршни председник, при чему укида и дотадашње видове заштите беле мањине, ма колико формалне. Након првих година релативне стабилности и привредног раста, каквог таквог, земља од тада и све време током деведестих пада све дубље у рецесију.
Мугабеу је свакако успевало да побеђује на изборима, 2002, 2008. и 2013.
Коначно 2017. војска је извршила државни удар. Развлашћен, умире две године касније. Пучу је претходила гласина да је деведесттрогодишњи Мугабе намеравао да власт остави супрузи.
На чело земље тада је доведен бивши потпредседник Емерсон Мнангагва.