У лето 1937. године Јапан је покренуо свеопшти напад на Кину. У одлучујућој офанзиви, нападајући истовремено са североистока, истока и југа, јапанске трупе су успеле да заузму кинеску престоницу Пекинг, а затим су наставиле да продиру ка југу и западу ове велике земље.
Четрнаестог децембра 1937. Јапан је успоставио марионетску владу у Пекингу, која се налазила под директном управом царског Јапана. Новопроглашена "Република Кина" прихватила је обавезу да моментално "обустави све противјапанске акције", да призна државу Манџукуо (још једном марионетска држава под јапанском контролом), са којом ће одржавати "пријатељске односе", као што је прихватила и обавезу "заједничке борбе против комунизма". Царска јапанска армија је у Пекингу основала и центар за бактериолошко истраживање, у коме су јапански лекари производили биолошка оружја тестирана на људима.
Дан пре тога, 13. децембра, јапанска војска је заузела још један велики кинески град, Нанкинг. У наредне три недеље јапанске снаге су починиле незапамћен покољ у Нанкингу, убијајући на свиреп начин више од 300.000 кинеских цивила и војника. Командант кинеске војске генералисимус Чанг Кајшек пребацује војну управу у град Чунгкинг, који се тада налазио под контролом наоружаних банди. Након вишедневног бомбардовања града од стране јапанске авијације, кинеска војска, уз помоћ совјетске Црвене армије, најзад успоставља успешну ваздушну одбрану.
Највеће понижење у "веку срамоте"
То су вероватно најтежи дани кроз које је прошла Кина и њено највеће понижење током "века срамоте", који је ову "најстарију државу на свету" фактички свео на колонију, у рукама западних сила, пре свега Британије, САД и Француске. Под "Другим јапанско-кинеским ратом" обично се има у виду војна инвазија Јапана на Кину, која је почела 7. јула 1937. и која је, уз повремене прекиде, трајала све до 9. септембра 1945, када је Јапан коначно потписао капитулацију.
Међутим, Други кинеско-јапански рат немогуће је посматрати одвојено од Рата на Пацифику, који је, после уласка САД, постао нераздвојни део Другог светског рата. Историчари данас као датум почетка Другог светског рата обично узимају почетак немачког напада на Пољску; можда је више оправдано мишљење да је овај драматични и крвави светски конфликт започео ратом Кине и Јапана.
Уосталом, Јапан је 1936. потписао са немачким Трећим рајхом "Пакт против Коминтерне", који је био усмерен против "комунистичке интернационале". Године 1937. пакту приступа Италија. Нешто касније, он ће прерасти у Тројни пакт, у непосредну политичку и војну сарадњу те три државе и три система – немачког национал-социјализма, италијанског фашизма и јапанског империјализма.
После периода затварања и изолације у 19. веку, Јапан је почео да се угледа на европске колонијалне силе, да се убрзано модернизује и да, све чешће, предузима колонијалне и офанзивне војне акције у Азији.
После проглашења марионетске владе у Пекингу, остатак кинеске војске се нашао у веома тешком положају. Команданти се одлучују на стратешко повлачење већих војних јединица у позадину, заједно са демонтажом и транспортом индустријских објеката. Војне акције су се свеле на сукобе мањих размера. Кинеска влада се у то време надала помоћи од Сједињених Држава. Чанг Кајшек се окружује америчким војним саветницима, у његовом штабу се налази амерички генерал Џозеф Стивел.
О стварним размерама хаоса који је завладао у Кини довољно говори чињеница да је наредне године генералисимус Чанг Кајшек издао наређење за рушење брана на Жутој реци, сматрајући да ће тиме зауставити јапанско надирање. Због рушења брана погинуло је око 890.000 Кинеза, а уништено је 4.000 села и 11 градова, док је 12 милиона Кинеза остало без дома. При том, јапанска офанзива није онемогућена већ само одгођена за неколико месеци.
Тријумф људског преживљавања
Међутим, за разлику од млаке и неодлучне борбе против Јапана, Чанг Кајшек је наставио упорну борбу против комуниста. Комунистичка партија Кине је у исто време водила народно-ослободилачки рат против Јапана и оно што се описивало као "рат против унутрашњег непријатеља." Симбол борбе и страдања постаће Дуги марш, којег организује КП Кине. Овај марш, који се заправо одвијао без правог плана, започео је 16. октобра 1934, и најзад је довео до тријумфа: до Маовог проглашења Народне Кине на тргу Тјенанмен у Пекингу, 1. октобра 1949.
Како је приметио амерички новинар Харисон Салисбури, Дуги марш је догађај који је нимало није симболичан: "Била је то велика људска драма која је ставила на искушење вољу, храброст и снагу мушкараца и жена кинеске Црвене армије". Догађај је започео преласком Црвене армије преко плитке реке Џуду у јужној Кини, 16. октобра 1934.
"Дуги марш није био марш у обичном смислу речи. Није то био ни војни поход, ни победа", примећује Салисбери. "Био је то, у ствари, тријумф људског преживљавања, бесконачно повлачење и склањање од канџи Чанг Кајшека, битка која је увек изнова била на рубу катастрофалног пораза."
У Дугом маршу је настала савремена Кина, али овај марш је, такође, створио и КП Кине, прекаливши њено руководство у ватри сталних битака. Дуги марш је учинио могућом, па и неминовном њену победу. "Нити један други догађај 20. столећа није тако коренито утицао на будућност света", сматра Салисбури. Био је то, такође, и "тријумф комунизма", додаје амерички новинар, поклоник кинеске комунистичке револуције, "у земљи коју настањује једна четвртина становништва света." Данас је Кина не само највећа, него и најуспешнија социјалистичка земља.
Револуција коју су изнели сељаци
Кинеску комунистичку револуцију, супротно предвиђањима Маркса и правоверних марксиста, изнели су сељаци. (У Русији је био прокламован "радничко-сељачки савез".) Класа сељака била је највише погођена колонизацијом Кине и ужасним осиромашењем које ју је пратило. Супротставили су му се трезвени, несебични и пожртвовани људи – већином сељаци, способни да све своје напоре ставе у службу једне идеје: „Због специфичних околности, кинески комунизам испољава се првенствено као сељачки, милитантни и патриотски“, наводи Жак Жерне, угледни западни синолог.
Шта је било пресудно за победу? Без икакве сумње, људски фактор. Мао Цедунг објашњава "кинески стил" непоколебљиве, истрајне борбе: "Морамо континуирано развијати свој стил борбе: имати храбрости у борби, не бојати се непријатеља или страха од умора; борба се наставља, морамо истрајати у борби, да јој се вратимо након краћих временских размака."
То је био и коначни успех револуције, на који се чекало стотинак година. КП Кине основало је 1927. свега тринаесторо људи, међу којима је био и Мао Цедунг. Дуги марш је показао излаз из хаоса какав није виђен "од времена Зараћених држава, четири стотине године пре Христа". Ка томе су је водиле вође револуције и њихов непогрешиви револуционарни инстинкт.
Од самог почетка, револуција у Кини има одлучно антиимперијалистички, антијапански карактер. Чињеница да су њене вође пореклом са села предодредила је њихов ментални склоп: они су били склонији интуитивном схватању, не апстрактном теоретисању, односа који су повезивали страни капитал и домаћу буржоазију, давећи руралну Кину и доносећи јој свеопште осиромашење. Резултат је било отварање великих лука иностраном утицају и колонијално поробљавање, испод свих граница људског достојанства. Неретко, чак и испод границе голог преживљавања. Кинеска револуција представљала је одлучујућу прекретницу у "веку понижења". Кина се на тај начин уздигла или вратила у ред најзначајнијих светских сила.
За победу није био пресудан никакав материјалистички детерминизам већ идеализам у коме су "хиљаде и хиљаде мученика херојски жртвовале живот за народ".
Кинески револуционар Лин Биао је описао кинеску револуционарну тактику: "Рат отпора против Јапана у основи је био сељачки револуционарни рат који је водила наша Партија. Ослањајући се на сељаке, стварали смо базе за подршку на селу, користећи село да окружимо градове и коначно да их заузмемо: то је победнички пут којим је прошла кинеска револуција."
Си Ђинпинг и 20. Конгрес КП Кине
Двадесети конгрес Комунистичке партије, одржан ове године, потврдио је статус Народне Републике Кине као једне од највећих светских сила и назначио пут њеног даљњег развоја као "мирну модернизацију".
"Мирна модернизација" - у те две речи може се лаконски сажети говор кинеског председника Си Ђинпинга, одржан на 20. Конгресу. Говор председника Сија, који и наредних пет година остаје на челу најмногољудније земље света (што га, узгред, изједначава са статусом који је у овој земљи уживао Мао Цедунг) садржи "не само нацрт развоја ове важне државе цивилизације већ и целог "Глобалног југа". И то је оно што га данас чини тако актуелним за читав свет.
Кина је прихватила конфронтацију са Западом и снажно му узвратила, али на свој промишљени, "кинески" начин. Кина не жели нови Хладни рат и одбацује логику војних савеза уперених против других земаља. Кина подржава Русију као "велику силу" (не само у Украјини) и обраћа се земљама "Глобалног југа". А то је сасвим различито од западних вођа, који и даље живе у епохи и са менталитетом Хладног рата.
Кина данас инспирише човечанство. Она то чини пре свега сопственим примером, који није довољно а ни потребно копирати, нити слепо следити. Када је реч о привреди, економија у Кини ствара услове за све, а не само за "златну милијарду" богатих и привилегованих. Обећавајући "једнакост" и гарантујући "људска права", Запад је "заборавио" на економску сферу. Ако се друштвено богатство ствара радом, како то да су они који га стварају изузети из расподеле и управљања?
Стварање социјализма у некој земљи је, према учењу КП Кине, комплексан и креативан процес. Не постоји рецепт за њега, нити постоји модел који треба копирати. Садашњи циљ Кине је "социјалистичка модернизација". Показало се, уосталом, да је социјалистичка тржишна економија коју су они створили "квалитативно ефикаснија и од совјетског административно-планског система и од развијених капиталистичких земаља." Стога, како примећује Сергеј Глазјев, "чувајући социјалистичку идеологију, целисходност народне привреде, стратешко планирање, КП Кине иде иновативним путем развоја, непрестано унапређујући систем регулисања тржишне привреде, обезбеђујући методама државне контроле највиши могући ниво инвестиционе и иновационе активности".
Просперитетна, јака, демократска, културно напредна и хармонична Кина
Према бразилском публицисти Пепеу Ескобару, "садашњи мастер план КП Кине је двострук: финализовати социјалистичку модернизацију од 2020. до 2035. године, и мирољубивом модернизацијом изградити Кину као модерну социјалистичку земљу која је `просперитетна, јака, демократска, културно напредна и хармонична` до 2049. године, на стогодишњицу оснивања Народне Републике Кине." То је, према речима кинеског председника Сија, наставак Дугог марша у 21. веку.
Блиски историјски догађаји довољно објашњавају дубоки анимозитет који још постоји између Кине и Јапана. Међутим, Јапан је после Другог светског рата постао "најоданији амерички савезник у Источној Азији". Јапанске обавештајне мреже су преузели Американци, користећи их у исте сврхе као и јапански империјализам: контроле и доминације над другим земљама, у сврху одржавања сопствене хегемоније.
Данас се кинеској "мирној модернизацији" супротстављају САД, које у Кини препознају "највећу претњу" својој хегемонији. Тако је и са острвом Тајван, где су се после пораза склониле Чанг Кајшекове трупе. Сепаратистичке амбиције Тајвана стално подстичу и распирују САД.
Кина је данас, мерено према паритету куповне моћи, прва светска економија, која и даље снажно и брзо расте. Она побеђује Америку у свим областима, а посебно високотехнолошким. На самиту са арапским лидерима прошле седмице, кинески председник Си Ђинпинг се заложио за плаћање енергената у кинеским јуанима — потез који ће на дуги рок ослабити глобалну доминацију америчког долара.
"Платформа за берзу нафте и природног гаса у Шангају биће у потпуности искоришћена за плаћање у јуанима у трговини нафтом и гасом", рекао је Си, објављено је у транскрипту његовог говора који је објавио државни лист "Чајна дејли".