Експлодирајући пејџери и дуга историја убојитих комуникационих уређаја

Израелски шпијуни већ деценијама користе телефоне и другу опрему за комуникације да прате, надгледају, па чак и убију своје непријатеље.

Још 1972. године, као део освете Палестинској ослободилачкој организацији (ПЛО) за убиство 11 израелских спортиста на Олимпијади у Минхену, оперативци Мосада су поставили експлозив у мермерну базу телефона у стану Махмуда Хамшарија, представника ПЛО-а у Паризу.

Када се Хамшари јавио на телефон, оближњи израелски тим је даљински детонирао експлозив спакован у копији мермерне базе. Хамшари је изгубио ногу и касније преминуо.

Израелска агенција за унутрашњу безбедност, Шин Бет, успела је 1996. да превари Јахју Ајаша, вештог Xамасовог творца бомби одговорног за убиство десетина Израелаца, да прихвати позив свог оца преко мобилног телефона који је у Газу унео Палестинац који је сарађивао са Израелом.

Унутар телефона било је скривено око 50 грама експлозива – довољно да убије свакога ко држи телефон на уху. Оба случаја сада су део израелске шпијунске легенде.

За бивше обавештајце, ови случајеви су школски пример успеха. Телефони су послужили у више сврха – за праћење и надгледање мете уочи атентата; идентификовање и потврђивање идентитета мете током атентата; и коначно, омогућавање употребе малих експлозивних пуњења које су убиле само Ајаша и Хамшарија.

Пошто је стотине пејџера изненада експлодирало широм Либана у уторак поподне, сумња је одмах пала на Израел, једину регионалну силу са шпијунском мрежом која је у стању да изведе тако смео, софистициран и координисан напад.

Хезболах, милитантна група чији су уређаји дигнути у ваздух, саопштио је да сматрају "израелског непријатеља у потпуности одговорним". Израелска војска је одбила да коментарише нападе у којима је погинуло најмање девет људи, укључујући дете, и повређено више од 2.700.

Пејџери уместо телефона

Либанска милитантна група се окренула коришћењу пејџера како би избегла израелски надзор након јавног позива лидера Хезболаха Хасана Насралаха да његови оперативци одбаце своје паметне телефоне док је Израел појачао нападе команданте групе.

Без ГПС-а, без микрофона или камера и веома ограниченог емитовања текста, пејџери – барем у теорији – имају мање "нападне површине" од паметних телефона, што их чини тежим за хаковање. Такође, прикупљају врло мало података које би израелска војна обавештајна служба могла да "извуче".

Хезболах, изгледа, није рачунао на могућност да би мали уређаји, који се обично напајају обичним или литијумским батеријама, могли да експлодирају док су мете биле у продавницама или у шетњи Бејрутом.

На основу снимака са ЦЦТВ камера, чини се да су се експлозије догодиле у размаку од пола сата једна за другом, а претходила им је или порука или звучни сигнал због чега су их многи извадили из џепа и погледали.

Два бивша израелска званичника, обојица са искуством у хаковању комуникација и другим операцијама, рекли су за "Фајненшел тајмс" да пејџери обично немају довољно велике батерије да експлодирају довољним интензитетом да изазову повреде какве су забележене у Бејруту.

Многим повређенима недостају прсти и имају повреде лица, или имају ране на горњем делу бутина – близу места где су џепови панталона, а неки и по стомаку.

Бивши званичници кажу да нема довољно јавно доступних информација да се утврди како су тачно детонације изведене и координисане.

Рекли су да постоје две могућности: сајбер-напад који је довео до тога да се литијумска батерија пејџера прегреје, а затим експлодира, или интервенција позната као "напад на ланац снабдевања", у којој је можда била пресретнута пошиљка пејџера за Либан и кришом убачена мала количина експлозива.

С обзиром на малу снагу експлозија, оба бивша званичника су рекла да се сајбер-напад чини вероватнијим, иако је технички сложен.

Пејџери су технологија која је застарела почетком 2000-их, али и данас постоји тржиште за пејџере у индустријама у којима запослени треба да примају кратке текстуалне поруке, од болница до ресторана и складишта за сортирање поште.

Док би израелске обавештајне службе могле врло лако да пресретну саме текстуалне поруке, њихова права намера могла би да се прикрије коришћењем кодова или унапред договорених сигнала, због чега су толико привлачни за Хезболах.

Будући да оперативци Хезболаха били група која је највероватније користила пејџере у Либану, нападач је могао да буде релативно сигуран да има праву мету, рекао је један бивши званичник.

"Чак и за Хезболах, ово би требало да буде веома лака истрага – да ли су сви уређаји од истог произвођача, да ли су стизали у истим или сличним пошиљкама. Или су то биле све врсте различитих уређаја, из свих врста пошиљки и датих разноликој групи оперативаца – млађих, старијих, политичких", казао је један од бивших функционера.

Ако су сви били из једне серије, или од једног добављача, постоји могућност да су пошиљке пресретнуте и у њих убачене мале количине модерног експлозива.

Једна могућност, рекао је други званичник, је да је експлозив био сакривен у самим батеријама, што је трик за који су израелске и западне обавештајне агенције дуго страховале да би терористи могли да га "испробају" на комерцијалном авиону.

Због тога многе безбедносне провере на аеродромима траже од путника да укључе своје лаптопове како би показали да екрани и батерије функционишу и да се провери да у одељку за батерије није смештен експлозив.

Други бивши званичник, који је радио на претходним израелским операцијама сајбер-саботаже, рекао је да је било релативно једноставно направити функционалну литијумску батерију са малим експлозивом у себи.

Али, каже, постоје ризици везани за ово: "Непријатељ није глуп и, наравно, пажљиво ће проверити било који уређај пре него што га дозволи било где у близини старијег члана."