Пре годину дана, Хамас је извео највећи напад на Израел у последњих 50 година, који је довео до избијања рата у Појасу Газе, рата у Јужном Либану и окршаја Тел Авива и Техерана. Овај рат није само неповратно променио однос снага у региону, већ попут рата у Украјини, у читавом свету.
Одмах после напада, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху објавио је рат Хамасу, док је министар одбране Јоав Галант позвао на потпуну окупацију Газе, тврдећи да се Израел "бори против животиња" – Палестинаца. Напад Хамаса су израелски званичници и штампа сместа прогласили за "израелски 11. септембар".
Данас знамо шта је заиста представљао амерички "11. септембар": неоконзервативци су преузели власт у САД, што француски публициста Тијере Мејсан отворено назива "државним ударом" у Вашингтону, који је означило почетак "бескрајног рата против тероризма". За напад на куле близнакиње у Њујорку, без било каквих доказа, сместа је оптужен Авганистан.
Бразилски аналитичар Пепе Ескобар назвао је ову акцију неоконзервативаца завером: "Откриће америчког генерала Веслија Кларка о намери америчког режима, на чијем челу је стајао потпредседник САД Дик Чејни, да током наредних пет година уништи исламске државе попут Ирака, Сирије, Либије или Ирана, очигледно доказује постојање завере."
У ствари, напад од 11. септембра означио је "нови Перл Харбур". Напад на Перл Харбур из децембра 1941. представљао је резултат провокација САД да увуче Јапан у рат. После 11. септембра 2001, за једва месец дана од напада у Њујорку, почела је дуго планирана америчка инвазија на Авганистан. Рат се ускоро проширио на операције против најмање седам великих исламских држава.
Попут америчког, "израелски 11. септембар" представљао је повод да Израел покрене нову серију ратова на Блиском истоку, која је требало да доведе до успостављања "Великог Израела": до комадања низа муслиманских држава, прикључивања великих делова њихових територија израелском ентитету и претварање њихових остатака у зависне протекторате.
То је, заправо, био трећи покушај САД и Израела да трајно "преобликују свет", уколико имамо у виду и тренутни рат у Украјини, који се полако примиче крају.
Русија је преузела обавезу да брани Иран
Шта се заиста променило за годину дана рата на Блиском истоку, од 7. октобра 2023. до данас?
Израел је најпре повео геноцидни рат против палестинског Хамаса у Појасу Газе, а ускоро и рат против Хезболаха у Јужном Либану. Без обзира на израелску ратну пропаганду, ниједан од ових ратова још није ни близу завршетка. Формирана је и "осовина отпора" Израелу-САД, коју чине проиранске милиције, попут Хамаса или Хезболаха и, на концу, Ирана.
Техеран је недавно извео пажљиво одмерен ракетни напад на Израел, који је разбио мит о израелској недодирљивости. Како је коментарисао политички аналитичар Михаил Гамандиј Јегоров за сајт "Њу истерн аутлук": "Иран је показао да има висококвалитетно оружје и да су израелски противракетни системи само фикција коју су створиле израелска и западна пропаганда."
Што је још важније, "осовина отпора" се сада протеже до Москве. "Свим западним аналитичарима је промакло да је председник Владимир Путин 18. септембра потписао Уговор о свеобухватном стратешком партнерству Руске Федерације и Исламске Републике Иран. Документ је лако пронаћи на службеним страницама Кремља, а многи, очигледно, појма немају о чему се овде заправо ради. Након тога, руски премијер Мишустин је одлетео у Техеран и дан после дошло је до великог напада Ирана на Израел", подсећа политички аналитичар из Хрватске Небојша Бабић.
Уз Иран сада стоји Руска Федерација, која је преузела обавезу да "брани свог стратешког партнера". Русија и Иран, као и у случају Северне Кореје, од сада се налазе у односима савезништва. Иран више није за Русију само "пријатељска земља", ни економски партнер, већ "стратешки партнер у свим секторима", наглашава Бабић, "а то значи и у одбрамбеном и војном смислу". Како додаје Бабић: "Заједно са Ираном сада званично стоји Русија, а Русија своја обећања не гази".
Зашто се ово прећуткује на Западу? И сада све зависи од одлуке Израела.
Уверење у сопствену супериорност прикрива дубоку несигурност Запада
Непосредно после иранског ракетног напада на Израел, амерички председник Џозеф Бајден изјавио је да су већину пројектила пресрели израелски одбрамбени системи, попут Гвоздене куполе и Стреле, и да је напад Ирана "био нефикасан".
Његову изјаву прокоментарисао је амерички аналитичар за безбедност Вил Шрајвер: "Не разумем како неко ко је видео многе видео снимке иранских ракетних удара на Израел не може да схвати да је то била запањујућа демонстрација иранских војних способности. Иранске балистичке ракете пробиле су америчко-израелску ваздушну одбрану и задале неколико великих удара на израелске војне циљеве."
Али, ово је пре била уздржана показна вежба него стварни напад Ирана.
Зашто америчка администрација одбија да призна шта се заиста догодило и, уместо тога, тражи од целог света, који је видео снимке удара пројектила по Израелу, да се претвара да се није догодило ништа суштински важно?
На ово питање одговара британски аналитичар и бивши обавештајац Алистер Крук: "Разлог за то је последица мешавине уверења у сопствену супериорност и дубока несигурност, што је типично за западно руководство. Незнање и страх од свега што излази изван њихових уских менталног оквира доживљава се на Западу као непријатељско."
Уместо покушаја да разуме оно што је "другачије", Запад користи омаловажавање, потцењивање и терористичке акције да уклони "сметње".
Како примећује британски обавештајац, Иран, попут Русије, спада у оне државе које изазивају дубоку западну несигурност: "Иран је врхунац свега онога што је узнемирујуће за Запад, јер Иран има дубоку културу и интелектуално наслеђе које је 'другачије' од западног."
"Погрешна перцепција противника и његових снага често је увод у шири рат, а Израел је сада обузет жаром за рат како би успоставио нови поредак на Блиском истоку", упозорава Крук.
"Западу тренутно прети бар један пораз, онај у Украјини, и још један потенцијални пораз, у рату са Ираном, због чега се треба запитати да ли Запад уопште жели да научи неопходне лекције", закључује британски аналитичар.