Чаушеску: Од вољеног вође до презреног диктатора

Николае Чаушеску, "Вољени вођа" или, званично, председник Социјалистичке Републике Румуније, владао је овом земљом готово четврт века. Међутим, данас се обично заборавља да је овај презрени и "омражени диктатор" све до касних 1980-их био "најдемократскији" међу источноевропским комунистичким вођама и прави "миљеник западних сила".

Један од разлога те "омиљености" била је Чаушескуова "осуда совјетске инвазије на Чехословачку" из 1968. Штавише, и само чланство Румуније у Варшавском уговору било је мање-више формално, због чега је на Западу називан и "совјетским отпадником".

Како примећује тадашњи војни аташе Југославије у Румунији пуковник Звонко Пешић: "У пракси су многе државне обавезе према Варшавском уговору биле замрзаване, или прећуткиване, а Чаушеску, формално одлуком румунског парламента, није дозвољавао да се на територији Румуније организују вежбе Варшавског уговора, нити је допуштао да се кроз ту земљу транспортују трупе чланица источне војне алијансе."

Несебична помоћ у виду лихварских кредита

У Румунију је ускоро почела да пристиже и "помоћ са Запада", али у виду "кредита за финансирање програма економског развоја". Финансијски услови под којим су добијани ови зајмови били су изразито неповољни. Више од 13 милијарди долара кредита, које је Румунија почела да враћа, ускоро су потпуно исцрпли земљу. Тада је Чаушеску одлучио да елиминише спољни дуг, односно финансијску зависност од Запада. "Вољени вођа" је одредио темпо враћања иностраних дугова како би земљу спасао од дужничке зависности. Расписао је и референдум за промену Устава, којим би убудуће било забрањено било какво спољно задуживање. На референдуму је добио скоро стопроцентну подршку становништва.

Због отплате дугова 1980-их Чаушеску је наредио извоз великог дела пољопривредне и индустријске производње. За становништво су уведена рационисања хране и редовне рестрикције грејања, гаса и струје. У периоду од 1980. до 1989. године у Румунији долази до стрмоглавог пада животног стандарда. Карактеристичне за Румунију оног доба биле су сталне несташице хране и робе широке потрошње.

Дуг је у потпуности отплаћен у лето 1989, свега неколико месеци пре свргавања Чаушескуа са власти. Да ли је освешћење за Чаушескуа наступило исувише касно?

Демократска револуција или државни удар?

Ово је само кратка предисторија оног што се обично назива "румунском демократском револуцијом". Чаушескуов режим срушен је након серије крвавих догађаја у Темишвару и Букурешту, током децембра 1989. Ови протести, који су започели 16. децембра 1989, заправо су представљали претходницу "румунске револуције". Повод за избијање народног незадовољства био је барем наизглед баналан: хапшење мађарског свештеника Ласла Токеша, који је нападао режим у иностраним изворима информисања. Свештеник је на крају завршио у кућном притвору, а око његове куће су почели да се окупљају незадовољници. Протести су се убрзо преселили на главни градски трг и прерасли у масовне демонстрације против Чаушескуовог режима.

Није сасвим јасно ни ко је а ни зашто отварао ватру на демонстранте. Обично се овим поводом помиње тајна полиција "Секуритатеа", или "арапски" и "палестински снајперисти". Било како било, то је на окупљену масу деловало као доливање уља на ватру. На демонстранте је пуцано и из зграда и попречних улица. Паралеле, на пример са Кијевом, или Сарајевом су очигледне.

Чаушеску је осудио нереде, који су, према његовим речима, били "организовани у циљу дестабилизације државе" и "уперени против интегритета и независности земље". Захтевао је општу мобилизацију партијског апарата, државних органа и свих наоружаних снага – милиције, снага безбедности и војске. Команду над снагама преузео је министар националне одбране генерал-пуковник Василе Милеа.

Смртна казна извршена на Божић

Супружници Чаушеску ноћ између 21. и 22. децембра провели су у згради Централног комитета КП Румуније. Чаушеску је са супругом Еленом 22. децембра 1989. године, хеликоптером побегао из Букурешта у Трговиште, где их је ухватила локална полиција. Предати су војсци 25. децембра.

За то време проглашен је Фронт националног спаса, а за главног организатора суђења пару Чаушеску одређен је генерал Станкулеску. Током разговора са Силвијом Бруканом, једним од чланова тадашње импровизоване власти, Станкулеску је добио и наредбу како суђење треба да се заврши: план је био да се диктатор осуди на смрт и да се казна изврши "одмах".

У ствари, тада је министар одбране образовао тим од десетак људи, у којем су били тужиоци, судије и адвокати, који су инструисани у Министарству одбране. Пре тога је декретом образован Преки војни суд са председником – пуковником Гицом Попом на челу.

Преки војни суд је урадио оно што се од њега и очекивало: осудио је Чаушескуа и његову супругу на смрт по разним оптужбама, од "нелегалног богаћења" до "геноцида".

Брачни пар је стрељан у Трговишту истог дана, на Божић у Румунији. Експресно суђење и извршење казне снимљени су видео-камером. Снимак је муњевитом брзином обишао свет, а румунска телевизија га је приказала неколико дана касније.

За шта је осуђен Чаушеску?

Према сведочењима учесника и посматрача тих догађаја, оптужница је сачињена на брзину и није се заснивала на чињеницама. Председник државе је оптужен за геноцид над 60.000 људи, за примену силе против демонстраната, за рушење градова и уништавање материјалних добара, затим за подривање националне економије и за покушај бекства у иностранство са милионом долара.

Када је много година касније сенатор Думитру Муреш Поп поставио питање шта се догодило с тих милион долара, добио је одговор од министра финансија Михаила Танескуа да је "једна од три области оптужнице фалсификована." Другим речима, Чаушеску је био лажно осуђен.

Како примећује Звонко Пешић: "Ко је све био уплетен у свргавање председника Чаушескуа и његове диктатуре вероватно се неће још дуго поуздано знати, све док не буду отворене архиве страних тајних служби. У Румунији се, поводом две деценије од револуције, навелико писало да су у свргавању диктатора заједнички учествовале и америчке и совјетске тајне службе."

Народи Источне Европе су преварени, инструменализовани и искоришћени као топовско месо

"Ретки, који су имали привилегију да за време револуције уђу у зграду америчке амбасаде у Букурешту," додаје Пешић, "тврде да је тада зграда била закрчена разноврсном електронском опремом. Више аналитичара сматра да је Румунску револуцију организовао Запад, наводећи бројне чињенице које тој тези иду у прилог. Једно је сигурно – сила која је вукла конце у позадини револуције по сваку цену је настојала да збаци социјалистички систем и да оцрни Румунску комунистичку партију."

Према мишљењу италијанског геополитичара Клаудија Мутија, "румунска револуција је један од типичних примера обојених револуција, које су и раније покушаване, рецимо у Мађарској 1956. или Чехословачкој 1968".

Румунску револцију немогуће је посматрати ван контекста драматичних промена у Источној Еворпи, које је започео совјетски вођа Михаил Горбачов, са "перестројком" и "гласношћу", а које су најзад завршене разбијањем Совјетског Савеза, демонтажом социјалистичког блока и распуштањем Варшавског уговора.

У основи, слична стратегија примењена је у Југославији, кроз дуги и крвави грађански рат, који је започео 1991: "Југославија такође представља лабораторију за тестирање техника прикладних за уништавање других земаља. Користећи искуство стечено у свим овим земљама, стратегија Америке манипулисала је и експлоатисала етничке, конфесионалне и политичке разлике, једнако као и у Сирији, Либији, Ираку и Украјини, како би разорила ове државе и поробила народе."

Према Мутијевим речима: "Народи Истока Европе били су преварени, инструментализовани и искоришћени као топовско месо зарад америчке политике обуздавања Русије."

Коначно, америчка стратегија се од тог доба није много променила: "Мајдански пуч у Кијеву је само још једна епизода у иначе дугом низу обојених револуција. Ако су током Хладног рата Американци покушавали да држе СССР под притиском, после рушења социјалистичких режима они инструментализују такозвану Нову Европу како би и убудуће притискали Русију."