Уколико НАТО ускоро не прими Украјину као нову чланицу тог савеза, Кијев је спреман да за само неколико недеља направи сопствено нуклеарно оружје - тако бар тврди неименовани украјински извор немачког листа "Билд".
"Имамо материјал, имамо знање, стога ако буде дато наређење, биће нам потребно само неколико недеља да направимо прву бомбу", цитира лист свог саговорника.
Ова изјава је, како пише "Билд", дата пре неколико месеци на затвореном брифингу, коме је присуствовао и његов извор.
Према наводима ТВ канал "Ми смо Украјина", Зеленски је сличан ултиматум - нуклеатно оружје или НАТО - представио и републиканском председничком кандидату Доналду Трампу.
Да ли Украјина данас има капацитета да самостално развије атомско оружје тешко је проценити, али вреди подсетити се да је та земља у једном тренутку заиста располагала са нуклеарном оружјем - пре него што га се одрекла након вишегодишњих преговора са Русијом и Америком.
Подела совјетског нуклеарног арсенала
Током Хладног рата, Совјетски Савез и САД су располагали са више од 90 одсто свог нуклеарног наоружања на свету. Процењује се да је након политичких реформи и смањења нуклеарног арсенала које је крајем 1980-их покренуо последњи совјетски лидер Михаил Горбачов СССР располагао са око 27.000 нуклеарних бојевих глава.
Међутим, након што је Совјетски Савез формално престао да постоји у децембру 1991, судбина његовог нуклеарног оружја постала је једно од горућих питања не само у односима између новонасталих држава, већ и у њиховим односима са САД.
Процењује се да се на територији Украјине у тренутку распада СССР налазило око 1.600 комада стратешког нуклеарног оружја, између 2.650 и 4.200 комада тактичког нуклеарног оружја, 176 интерконтиненталних балистичких ракета и 44 стратешка бомбардера.
То значи да је током неколико година почетком последње деценије 20. века Украјина дефакто била трећа по снази нуклеарна сила на свету - иза Русије и САД, али испред земља попут Велике Британије, Француске и Кине. Међутим, већина стручњака сумња да су власти у Кијеву имале ефективну контролу над оружјем на својој територији, пошто је у совјетском периоду искључиву надлежност за атомски арсенал имала централна влада у Москви.
Поред Русије и Украјине, совјетско нуклеарно оружје налазило се и у Белорусији и Казахстану. Међутим, док су се Минск и Алма-Ата атомског наоружања одрекли релативно брзо, преговори са Кијевом били знатно компликованији - иако се Украјина у више наврата обавезала да неће постати нуклеарна сила.
Украјина између Русије и САД
Руска позиција по питању совјетског нуклеарног арсенала била је јасна - за Москву и председника Бориса Јељцина, денуклеаризација осталих република била је приоритет. Позиција Вашингтона и администрације председника Џорџа Буша Старијег је, с друге стране, била слабије дефинисана.
Главни заговорник денуклеаризације Украјине био је државни секретар Џејмс Бејкер, који је сматрао да је потребно сачувати постојећи поредак и остати на зацртаном курсу: као и до тад, и у будућности би требало да постоји само једна нуклеарна сила у Источној Европи - Русија.
Међутим, у Пентагону су доминирали "јастребови", које је предводио тадашњи секретар за одбрану и каснији потпредседник САД Дик Чејни. Они су сматрали да је разбијање Совјетског Савеза била највећа геополитичка победа САД од краја Другог светског рата, као и да би Русију требало "обуздати" кроз јачање веза са другим постсовјетским републикама - пре свега са највећом од њих, Украјином.
Јастребови су прозападну (могло би се рећи и "антируску") Украјину видели као најбољу "полису осигурања" против поновног успона Русије, која је почетком деведесетих била бачена на колена. Тезу да "Русија без Украјине не може да буде велика сила" крајем 1990-их је популаризовао Збигњев Бжежински, али њу су отворено заступали и неки чланови администрације председника Буша - попут помоћника секретара одбране за међународну безбедносну политику Стивена Хедлија.
Бејкерова струја је, међутим, у том тренутку превагнула, те је Вашингтон такође позвао Украјину да се одрекне нуклеарног наоружања и приступи Споразуму о неширењу нуклеарног оружја из 1968. године. Такву политику наставио је и Бушов наследник у Белој кући, Бил Клинтон, који је на чело САД дошао у јануару 1993. године.
Како се Украјина одрекла нуклеарног оружја
Преговори између Москве и Кијева о преносу заосталог совјетског нуклеарног оружја на територију Русије почели су непосредно након распада СССР, а Украјина је убрзо прихватила да се одрекне комплетног арсенала тактичног оружја. Међутим, председник Леонид Кравчук је, под притиском Раде, али и украјинског јавног мњења, у више наврата мењао своју преговарачку позицију - што је спречило постизање коначног споразума.
У преговоре се 1993. године укључио и Вашингтон, који је продубљене сарадње и економску помоћ за Украјину условио постизањем споразума о денуклеаризацији.
САД и четири нуклеарне постсовјетске републике су средином 1992. године потписале протокол из Лисабона - којим су преузеле обавезе некадашње СССР у складу са совјетско-америчким споразумом о смањењу нуклеарног наоружања из 1991. (СТАРТ 1). Кијев је тим споразумом (још једном) обећао да ће се одрећи спорног нуклеарног наоружања, али је Рада поново покушала да саботира преговоре, пошто је одбила да ратификује тај споразум у потпуности.
Међутим, тешка економска криза у којој се Украјина нашла након распада СССР приморала је власти у Кијеву да прихвате компромисно решење, а нормализација односа - пре свега економских - са Русијом и САД постала је приоритет. Украјински лидер је почетком 1994. коначно одлучио да "заобиђе" блокаду Раде и прихвати споразум о денуклеаризацији, који су три председника - Јељцин, Клинтон и Кравчук - постигли 14. јануара те године у Кремљу.
Украјина је неколико недеља касније почела да преноси стратешко нуклеарно оружје на територију Русије. Ипак, коначни споразум је потписан тек крајем године - до тада је Кравчука на челу Украјине заменио Леонид Кучма. Рада је у међувремену још једном покушала да саботира постизање свеобухватног споразума - поново без успеха - а он је коначно потписан у Будимпешти 5. децембра 1994. године.
Испорука нуклеарног оружја из Украјине у Русију окончана је у јуну 1996. године.
Идеја да би Украјина поново требало да развије нуклеарно оружје, ипак, никада није у потпуности нестала. За то су се и пре избијања сукоба са Русијом залагале поједине екстремно националистичке и неонацистичке партије, а ту идеју је 2021. године подржао и тадашњи украјински амбасадор у Немачкој Андреј Мелник.
Занимљиво је и да се Бил Клинтон "покајао" што се током мандата залагао за денуклеаризацију Украјине. "Осећам личну одговорност, јер сам их натерао да се одрекну свог нуклеарног оружја", рекао је он у априлу 2023. године.