У два сата ујутру, фебруара 1985. Мухамед Али и његова пратња стали су испред разореног и изрешетаног хотела "Самерланд" у западном Бејруту.
Пар раздрнданих "мерцедеса" које су возили мушкарци са кефијама и "калашњиковима" зауставио се испред њих. По договору, боксерски шампион је са својом пратњом ушао у кола и наставио путовање у либанску ноћ.
На крају, аутомобили су се зауставили испред слабо осветљене, отрцане виле. На вратима их је љубазни човек дочекао са чашама сока и тањиром урми и позвао их да седну.
Његово име је било Ибрахим Ал-Амин, и неколико дана раније, у џамији ал-Озаи у граду, прочитао је документ у којем се свету проглашава постојање Хезболаха и излаже његов манифест. Међу циљевима групе коју подржава и финансира Иран били су уништење Израела и обећање "да ће протерати све Американце и њихове савезнике из Либана, чиме ће се окончати било који колонијалистички ентитет на нашој земљи".
Незаинтересован за реалполитику, вероватно најпознатији Американац на свету седео је преко пута Ал-Амина и залагао се за ослобађање четворице његових сународника који су тада били таоци у јужном Либану.
Ал-Амин му је обећао да би њихова слобода могла бити могућа ако би бивши боксер успео да обезбеди ослобађање неколико стотина Палестинаца из израелских затвора. Чак му је предао и списак имена.
Иако је, оцењује "Ајриш тајмс", то био смешан захтев, то није спречило Алија да се четири месеца касније појави у Тел Авиву и затражи "ослобађање своје муслиманске браће" из логора Атлит.
Боравак у Бејруту, Али – који је прихватио ислам – искористио је и да оде у џамију Имам Ел-Рида где је молитву држао тада свештеник, а сада нови лидер Хезболаха, Наим Касем.
Откуд Али у Бејруту?
Путовање у најопаснији град на свету Алију је предложио сасвим невероватан извор.
Неколико месеци раније, током посете Роналду Регану у Белој кући, бившег боксера је салетео потпредседник Џорџ Буш Старији и, према речима Ларија Колба, Алијевог пријатеља и саветника, бивши директор ЦИА са врло конкретним захтевом.
"Желели бисмо да искористите свој статус поштованог муслимана да уђете у тајни дијалог са ајатолахом Хомеинијем да покушате да обезбедите ослобађање америчких талаца који се држе у Бејруту", рекао је Буш, па је наставио: "Ово ће морати да се уради без икаквог трага подршке Беле куће."
Алијев добар однос са Бушом, човеком који се пријавио у морнарицу на свој 18. рођендан, док је троструки боксерски шампион био вероватно најпознатији "дезертер" Вијетнамског рата, збуњивао је многе.
Алију је мало недостајало да постане члан Бушове републиканске администрације када је он постао председник, али Бушов шеф кабинета Чејс Антермејер није био импресиониран шампионом. А, изгледа да ни Али није био импресиониран Антермејером и његовим плановима да од великог боксера направи лице кампање која би се борила против пошасти урбане Америке.
Односи између боксера и Беле куће додатно су се погоршали када је био ухваћен у унакрсној ватри између 41. председника САД и Садама Хусеина у припремама за први рат у Ираку.
Након што је Хусеин почео да распоређује странце као живи штит против потенцијалних ракетних напада, Али је понудио да искористи свој особени бренд спортске дипломатије да покуша да врати кући неке Американце који су тамо задржани. Буш и његов кабинет су се уплашили на саму сугестију, оптужујући га да је дозволио да га Ирачани користе као пропагандно оруђе.
Игноришући јавну критику човека који га је тајно послао у Бејрут и и упозорења да се излаже ризику да буде заробљен, Али је одлетео у Багдад у новембру 1990.
Док је чекао Хусеина да коначно потврди састанак, Алију је понестало лека за Паркинсонову болест и чинило се да није у стању да води било какве преговоре.
Када је коначно договорен сусрет са ирачким председником, лекари у градској Ирској болници су му дали рецепт који му је био потребан, а након продуктивне 50-минутне расправе, Хусеин је објавио: "Нећу дозволити да се Мухамед Али врати у САД без америчких држављана у пратњи."
Али се вратио у САД са 15 талаца и уверењем да би преговори могли да уроди плодом. До тада је његов стари пријатељ, председник Буш убедио Савет безбедности Уједињених нација да му одобри рат. Остало је историја.