Свет
Увек на погрешној страни: Шта је Немачка научила из историје
Живот Палестинаца, Арапа или Руса вреде за Немце мање од живота Израелаца или западних Европљана
Немачка се, поново, налази на "погрешној страни историје". То показују испоруке оружја Израелу, као и немачка "подршка Украјини", која је извршила покоље цивилног становништва, не само у Донбасу. Али, то је само континуитет једне те исте, атлантистичке геополитике; Немачка се, после "уједињења", вратила доследно антисловенској оријентацији.
Немачка је, подсетимо, учествовала и у бомбардовању Савезне Републике Југославије, односно Србије 1999, као што данас учествује у окупацији Косова и Метохије. У Немачкој се не може чути ништа о свему томе због једностраног и координисаног извештавања немачких медија.
Ипак, у јануару 2022, немачки и прокомунистички "Јунге велт", у тексту Ридигера Гебела, под насловом "Бонски државни разарач", није пропустио да поново подсети на улогу Немачке у разбијању Југославије.
"На Балкану су националисти у Хрватској и Словенији, које је годинама подржавала немачка обавештајна служба БНД, у лето 1991. једнострано прогласили 'независност' и тако изазвали грађански рат. Јавно мњење, усмеравано пре свега антисрпским ставом 'Франкфуртер алгемајне цајтунга', позивало се на 'право на самоопредељење', укључујући и војну подршку рушењу државе", наводи се.
Иста политика наставља се и данас. Немачки политичари и медији затварају очи пред неким злочинима, а аплаудирају другим. Како пише Герт Евен Унгар за сајт "Ел мајадин":
"За немачку савезну владу постоје добри и лоши злочини, као што постоје и двоструки морални стандарди, када је у питању вредност људских живота."
"Живот Палестинаца, Арапа или Руса вреде за Немце мање од живота Израелаца или западних Европљана", подвлачи Унгар, а то представља само "манифестацију расизма", који је постао нека врста традиције различитих власти у Немачкој. Режими се мењају, али овај примитивни расизам у Немачкој, нажалост, остаје константа.
Немачка (увек) подржава геноцид
Најновији пример је изјава немачке министарке Аналене Бербок, која је изјавила да су израелски напади на цивилне циљеве, попут школа, склоништа за избеглице и болнице, оправдани, будући да борци Хамаса цивиле користе као "живи штит".
Ова тврдња је, примећује Унгар, широм света изазвала прави дипломатски шок. Али, Бербокова нема никаква знања о међународном праву, као што нема никаква знања ни о било чему другом. Она је само пука марионета атлантизма. Међународно право, то је јасно, штити цивиле.
"Израел то не ради, а Немачка легитимише ратне злочине. У Немачкој то није примећено, јер немачки медији о томе ништа нису ни објавили", додаје он.
Немачка је, следећи САД, повећала испоруке оружја Израелу. Ипак, након тужбе Никарагве против Немачке пред Међународним судом правде за подржавање геноцида, Немачка је смањила испоруке војне опреме Израелу. "Међутим, то није довело до суштинских промена. Пуцањ упозорења је остао без ефекта", подвлачи Унгар.
То значи, како закључује он, да Немачка недвосмислено подржава геноцид, који Израел спроводи у Палестини: "Немачка политика је поново изгубила морални компас, игноришући све грешке које је починила у историји."
"Лекција коју Немачка треба да извуче из сопствене историје је прилично једноставна – не подржавајте насиље, подржите мир", закључује Унгар. Немачка игнорише ову једноставну историјску поуку, као што игнорише и све међународне споразуме које је потписала, јер су ти споразуми "у супротности са сликом Немачке о самој себи".
Шта је Немачка научила из историје
Украјинска влада, а требало би је звати једноставно неонацистичком хунтом, која тренутно влада у Кијеву, још од 2014. године прибегава акцијама против цивилног становништва, које су отворено терористичке. Кулминацију тога видели смо у терористичком напада на концертну салу "Крокус сити" у Москви, у коме је страдало више од 130 људи, или у злостављању мирног становништва у Курској области. Никад, у званичним немачким медијима, нисмо чули ни једну реч осуде украјинског тероризма.
Зашто? Зато што за немачку владу, тврди Унгар, "постоји добар и лош тероризам".
"Немачка савезна влада осуђује нападе Хамаса, али упорно ћути о украјинском тероризму", истиче он.
У Немачкој и даље опстаје уверење да се сукоби могу решити потпуним уништењем непријатеља, били то Источни Словени или Арапи. Односно, да се могу сукоби решити уништењем Хамаса, Хезболаха, Ирана или наношењем стратешког пораза Русије.
"Али, ниједна земља на свету не би требало то да зна боље од Немачке: војна победа над противником само сеје семе будућег рата", додаје Унгар.
"Мировни план" Зеленског настао је из духа Версајског споразума – непријатељ мора бити уништен. Немачка је, одбацивањем дипломатије, већ неколико пута изазвала пустошење Европе, и ништа из тога није научила.
Доминантан културни код у Немачкој је антиславизам
Немачка се увек враћа на стари пут, с тим што су сада Јевреји уступили место Палестинцима и Арапима. Међутим, антиславизам званичне Немачке опстаје.
"Доминантан културни код у Немачкој и данас је антиславизам", упозорио је својевремено професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину Волфганг Виперман.
"Слично антисемитизму 19. века, антиславизам 20. и с почетка 21. века треба посматрати као културни код који захвата генерације а данас у Немачкој уједињује и левицу и десницу", истакао је он.
Историја антиславизма у Немачкој, упозорио је Виперман, ни данас није завршена: "Леви и десни анти-Словени јесу и биће и даље међу нама. Али то се више не може толерисати. Против антиславизма се треба борити исто као и против антисемитизма и других форми расизма. При томе је споредно да ли он долази са леве или са десне стране".
Ни немачка левица није имуна на антиславизам. Напротив: "Чини се да је управо у левичарским круговима у моду да се причају вицеви о глупим Пољацима, да се говори о деспотској владавини Путина као о типично руској појави и, уопште, да се узбуђује због заосталости и крволочности Словена на Косову".
То доказује, закључује Виперман, антисловенска осећања типична за велики број Немаца.
Антисловенске предрасуде су жилаве и тврдокорне, а исти културни код наставља се и у "демократској и либералној" Немачкој. За разлику од антисемитизма, који после 1945. нестаје из јавног дискурса, русофобија и антиславизам у Немачкој настављају да живе.
"Руска опасност", примећује амерички историчар Трој Падок, "остала је нетакнута у немачкој јавној сфери и после Другог светског рата. У немачким школским уџбеницима нимало није промењено виђење Русије".
За немачки поглед, Руси и њихови савезници и данас остају примитивни, прости, насилни, сурови, зли, нечовечни, похлепни...
Младе генерације Немаца се плаше Руса, што је рецидив горких историјских сећања на Источни фронт, констатује амерички историчар, али их не познају; њихово познавање Русије своди се на баналне стереотипе и на дубоко укорењене предрасуде о "суровом цару, крвожедним козацима и вотки" – омиљени мотиви русофоба, које немилосрдно експлоатише популарна култура.
