Када се неки будући историчари буду осврнули на друштвене и економске трендове протекле деценије вероватно ће бити изненађени колико је потпуно нефункционална постала најмоћнија држава на Земљи. Упркос изузетним технолошким променама и респектабилном економском расту, благостање већине Американаца је у паду.
Иако је избор Доналда Трампа ове јесени био изненађење за многе, околности које су до тога довеле "ферментисале" су од његове прве победе, 2016, наводи Петер Турчин, руско-амерички научник комплексности са Универзитета Оксфорд, специјализован за клиодинамику – математичко моделирање и статистичку анализу динамике историјских друштава.
Сложена људска друштва организована као државе постоје већ 5.000 година. Неко време могу да доживе периоде унутрашњег мира и поретка, дуге отприлике цео век, али неизбежно улазе у периоде високих друштвених немира и политичке дезинтеграције – крај времена, наводи Турчин у ауторском тексту за "Блумберг".
Зашто? Анализа стотина криза током протеклих хиљада година идентификовала је заједнички чинилац: ситуацију "прекомерне производње елите". Једноставно речено, то је када се превише оних који желе да буду елита бори за фиксни број позиција моћи.
Како игра напредује, ствара све више љутих губитника. А неки од њих се претварају у "контра-елите" – оне спремне да оспоравају успостављени поредак.
Како се ово "чита" кроз тренутна политичка превирања у Америци?
Поједностављено, америчка владајућа класа је коалиција најбогатијих људи (тзв. 1 проценат, који је донедавно представљала Републиканска партија) и најобразованијих (10 процената, које представљају демократе).
Обе главне странке доживеле су брзу еволуцију у последњој деценији. Ово посебно важи за Републиканску странку, која прелази у истински револуционарну партију која се, кажу једни, залаже за радикални десни популизам, или постаје странка радничке класе, према другима.
Ова транзиција почела је неочекиваном Трамповом победом 2016. Трамп није био револуционар; био је политички предузетник који је каналисао народно незадовољство, посебно белих Американаца без факултетских диплома, да би дошао на власт.
Када је дошао на власт, међутим, покушао је да испуни своја изборна обећања што је прилично нетипично за етаблиране политичаре, наводи Турчин.
Додаје да нису све иницијативе које је Трамп предлагао ишле против интереса владајуће класе. Његово пореско законодавство је успело да порески законик учини још регресивнијим. Али на другим фронтовима је ишао против приоритета економских елита.
Његови "најгори" прекршаји укључивали су његову антиимиграциону политику (коју економске елите фаворизују, јер помаже у смањењу плата радника), одбацивање традиционалне републиканске ортодоксије слободног тржишта у корист индустријске политике, и његов скептицизам према НАТО-у и неспремност да започне нове сукобе у иностранству.
Америчка владајућа класа је 2020. веровала да је угушила револуцију. Демократска странка је контролисала своје популистичко крило и постала странка владајуће класе.
У међувремену, Трамп је имао изузетан успех у преобликовању Републиканске странке у десничарску популистичку странку.
Проблем за америчку владајућу класу 2020, односно демократе, је нешто што се поновило хиљадама пута у људској историји. Многи обични Американци повукли су своју подршку владајућим елитама. Према речима новинара и водитеља Такера Карлсона, они су окренули "показали средњи прст у лице америчкој владајућој класи".
За владајуће класе постоје два излаза из револуционарне ситуације. Један води њиховом свргавању. Алтернатива је да владајуће елите подрже реформе које ће поново успоставити равнотежу друштвеног система, преокренути трендове сиромаштва грађана и хиперпродукције елите.
То се једном догодило у САД, пре око једног века, са "њу дилом" Френклина Д. Рузвелта. Да ли је могуће то учинити поново?
После избора 2024. одговор је све јаснији. Ако Трамп и његова "контра-елита" имају свој пут, као што се сада чини све вероватнијим, онда смо на путањи ка замени елите, а не постепеним реформама, закључује Турчин.