Директор Валдај клуба: Бајден покушава да баци Трампа под украјински воз

Одлука о давању дозволе Кијеву да користи оружје дугог домета произведено у САД дубоко на руској територији показала је да су разлике између одлазеће и долазеће америчке администрације највидљивије у Украјини. И изазвала је озбиљну нервозу у свету, пише директор Валдај клуба Фјодор Лукјанов.

Одмах после упозорења Москве да то значи директно учешће НАТО у сукобу, Француска и Британија су пожуриле да се дистанцирају од спекулација да ће и оне одмах дати слично одобрење, нагласивши да само разматрају ту могућност.

У међувремену, амерички извори блиски садашњим владајућим круговима разјаснили су област хипотетичке употребе – само тамо где се тренутно одвијају непријатељства.

Укратко: употреба оружја о коме се расправља може да закомпликује руске акције, али неће променити општу природу кампање. Ипак, оно представља значајан потенцијал за ескалацију. Често постављано питање је: зашто је ова одлука, коју је Кијев тражио целе године, сада донета? Како пише Фјодор Лукјанов, истраживач и директор Валдај клуба, постоји неколико спекулативних одговора.

Званично, кап која је прелила чашу је наводно присуство севернокорејских јединица у зони оружаног сукоба. За шта нема доказа. Бела кућа, како се наводи, жели да пошаље сигнал Пјонгјангу да треба да прекине сарадњу са Москвом тако што ће одобрити ударе на њихове наводне базе.

Оно што није сасвим јасно је зашто је могућа умешаност војника Северне Кореје изазвала такву пометњу. Друго, зашто би се Ким Џонг-ун, кога у Вашингтону виде као немилосрдног тоталитарног владара, одједном уплашио таквог сигнала и пожурио да преиспита своје раније наводне одлуке?

Друга верзија је да америчка администрација схвата да су преговори о окончању сукоба неизбежни и да им Украјина приступа са све неповољније позиције. Сходно томе, потребно је помоћи Кијеву да побољша своју преговарачку позицију, а најбољи начин је да се задржи мостобран у пограничној Курској области Курск за даљу размену.

На крају, ту је и општеприхваћено мишљење већине коментатора, како на Западу тако и у Русији. Бајденова администрација покушава да обезбеди своје историјско наслеђе и што је више могуће отежа новом тиму Доналда Трампа да изађе из украјинске мочваре.

У погледу наслеђа, наравно, ситуација је далеко од црно-беле – све је почело покушајем да се стратешки порази Русија и реафирмише америчко/западна хегемонија у свету.

Сада је задатак да се обезбеди да се сукоб продужи у нади да ће доћи до неких позитивних промена за Украјину и обрнуто за Русију. Исход овога је непредвидив, наводи Лукјанов.

Неки Трампови сарадници били су веома негативни, оптужујући Бајдена да покушава да изазове трећи светски рат. Ако Трамп "наследи" сукоб који је на врхунцу, маневарски простор ће бити ограничен, а одговорност огромна.

Постоји, међутим, мишљење да би то могло бити згодно за Трампа будући да нови председник има право да преокрене америчку политику чим преузме дужност, позивајући се на реалну претњу увлачења земље у директан рат.

Ово је замисливо, али остаје нејасно у ком правцу ће се Трамп кренути. Његов приступ управљању је још увек укорењен у бизнису, отуда и бесконачне референце на послове које ће склопити. Трампов први мандат није успео да докаже да се пословне технике могу аутоматски пренети на међународне односе.

А чланови његовог тима који ће утицати на креирање политике су изузетно разнолики од "реметилачког фактора" Илона Маска до традиционалнијих републиканских моћника на позицијама у Стејт департменту и Савету за националну безбедност. Проналажење равнотеже неће бити лако, сматра Лукјанов.

У међувремену, сви улазе у опасну фазу у којој су шансе да се упадне у несавладиву конфронтацију веће него раније. Последњи дани владавине демократа у Вашингтону обећавају да ће бити ризични.