Америчка новинарка и Си-Ен-Енова главна међународна дописница Клариса Ворд, поред извештавања из кризних зона широм света, за најупечатљивији тренутак своје двадесетогодишње каријере изабрала је ослобађање затвореника Асадовог режима из ужаса сиријског затвора.
Она је, трагајући за отетим колегом Остином Тајсијем, у пратњи побуњеничког борца, ушла у седиште сиријске ваздухопловне обавештајне службе у Дамаску и затекла затвореника склупчаног испод ћебета. Тврдио је да три дана ништа није ни јео ни пио, а камоли да је знао да је његов тамничар напустио Сирију и предао власт.
Невероватан тренутак за робијаша. И за новинара. Можда превише драматичан да би био аутентичан.
Док је Си-Ен-Ен на тацни свету сервирао сав ужас Асадовог режима кроз причу о "заборављеном затворенику", нису ни сањали да ће рефлекторе јавности усмерити ка себи. У истинитост затвореникове приче и Си-Ен-Еновог прилога први су посумњали гледаоци. Наиме, робијаш, који се ТВ екипи представио као Адел Гурбал, тврдио је како је три месеца трунуо у казамату без прозора, али није изгледао као неко кога сунце није видело 90 дана. Уз то, деловао је и прилично уредно. И прилично енергично за неког ко три дана, како је тврдио, није јео нити пио воду.
Дефинитивна потврда да је америчка телевизија слагала своје гледаоце стигла је од Verify Sy, сиријске организације основане са идејом да се бори против ширења дезинформација. Затвореник није цивил, већ је био поручник у Асадовој Дирекцији ваздухопловне обавештајне службе. Не зове се Адел Гурбал, већ Салам Мухамед Салам. У друштву је познат као озлоглашени и окрутни Абу Хамза који је управљао бројним безбедносним пунктовима у Хомсу и био укључен у крађу, изнуду и присиљавање цивила да постану доушници.
Упркос његовом невином и сталоженом држању испред камера, Салама има мрачну прошлост. Учествовао је у војним операцијама у Хомсу 2014. године, убијао цивиле и био одговоран за хапшење бројних младића на основу лажних оптужби. На крају, у затвору није боравио три месеца због Асадове самовоље, већ мање од месец дана због спора око поделе профита од изнуђених средстава са вишерангираним официром.
Тако је прича којом је америчка телевизија требало да прикаже свету новоосвојену слободу сиријског народа упуцана из америчког оружја - организација осмишљених да под плаштом борбе за истину прогони она политичка мишљења која нису у складу са западним наративом.
У понедељак се огласио Си-Ен-Ен објашњењем двојице новинара, али не и Вордове. Тврде да нису они обманули јавност, већ су сами обманути. И то од човека који је преко њих желео да створи нову слику о себи и завара међународну јавност. Од новинарке јавност није добила ни толико. А тамо где изостане извињење отварају се сумња у поштене намере.
Си-Ен-Енова теленовела
Сада, када је откривена истина, прилог најмоћније америчке телевизије изгледа као епизода наивне турске серије са елементима јефтине бондовске акције. У девет минута приказана је Клариса Ворд како улази у затвор у пратњи побуњеничког борца који драматично пуца у браве на вратима ћелија док истражују објекат. У једној од самица опремљених само душеком, испод ћебета крије се он - Адел Гурбал, главни јунак сиененовске неуспеле пропаганде. Затвореник, пошто му је речено да је слободан, добија воду и из затвора излази држећи новинарку за руку. Обоје су емотивни - он јер је на слободи, она јер је оком камере успела да забележи страхоту асадовског режима. Преплављена емоцијама Клариса, узнемирујућим тоном, понавља - "добро си, добро си".
"Заборављеном затворенику", приказано је даље у прилогу, испред казамата притекли су у помоћ представници Сиријског арапског Црвеног полумесеца. Организација је 13. децембра објавила на друштвеној мрежи Икс да је човек пронађен без идентификације и да је поново спојен са рођаком у Дамаску. Клариса прилог завршава речима:
"Ово је крај једног веома мрачног поглавља за њега и целу Сирију".
Пошто су их раскринкали сиријски фектчекери, редакција је анкетирала редом становнике Хомса. Један Сиријац им је чак доставио фотографију за коју је тврдио да приказује њиховог затвореника док је био на дужности у Асадовој дирекцији. Софтвер за препознавање лица потврдио је подударање од 99 одсто са Си-Ен-Еновим затвореником. Дакле, није тачно да редакција Си-Ен-Ена није урадила све оно што једна озбиљна редакција треба да уради. Осим једне ситнице - тајминга. Све те провере требало је да обаве пре емитовања прилога.
Лажи немачких и српских новинара
Али није Си-Ен-Ен једини медији који се оклизнуо објављујући лажи које су се уклапале са предрасудама својих уредника и публике. Немац Клас Релоцијус у угледном "Шпиглу" објављивао је тестове у којим су му саговорници били људи сиененовског клишеа о Трамповом гласачу. Рецимо, у који год ћошак Америке да је крочила Релоцијусова нога стигла би до неког простачине и фашисте коме је Трамп у срцу. Испоставиће, се да је Релоцијус измишљао своје саговорнике, уклапао их у тезе које би нашао на друштвеним мрежама и комбиновао са извештајима других медија. Пре него што је у њега посумњао колега, за своје лажи добио је Си-Ен-Енову награду за новинара године.
И нису овакви новинари само специјалитет Запада. У прелеће 2000. новинар из Краљева Мирослав Филиповић је лондонском сајту Институт за извештавање о рату и миру (IWPR), нешто налик данашњем БИРН-у, открио ужасне српске злочине на Косову. У "истраживачком" тексту Филиповић се позива на анонимне изворе који су му рекли да је Војска Југославије на Косову убила најмање 800 албанске деце млађе од пет година. Не само да се Филиповићеви извори никада нису појавили, већ им у траг није ушла ни албанска страна. Његов истраживачки подухват није постао чак ни део неке од бројних хашких оптужница против српских политичара и генерала.
Под Милошевићем Филиповић је завршио у затвору због шпијунаже, а петооктобарска револуција га је амнестирала и унапредила у секретара за информисање у влади Зорана Ђинђића, у име чије Демократске странке је и наступао. После писања НИН-а изненада се повукао тврдећи да је незадовољан организацијом ресора. Добио је и престижну међународну награду, додуше не Си-Ен-Енову, "Европски интернет новинар године".
Како уредници и америчког и немачког новинара нису посумњали у невероватну срећу њихових дописника? Како уредник српског новинара није затражио доказе за монструозне оптужбе преточене у истраживачки текст?
Зато што никоме на пада на памет да посумња у оно што се уклапа у њихове давно усвојене предрасуде и стереотипе.
Да Трампа воле затуцани. Да је Асад Хитлер. И да су Срби кољачи. А и да је руско новинарство малигно.