Свет
Случај Си-Ен-Ен или како је објективно новинарство замењено политичким активизмом
Ваш кредибилитет је код мене нестао, поручио је судија пресудивши против "угледног" америчког медија
Судија са Флориде Вилијам Хенри прошле седмице пресудио је да је Си-Ен-Ен крив за клевету и наложио медију који се промовише као "перјаница независног и објективног новинарства" да плати морнаричком ветерану Закарију Јангу пет милиона долара одштете.
Шта се догодило? Си-Ен-Ен је објавио причу о Авганистанцима који покушавају да побегну из земље и које сурово искоришћавају кријумчари и као "лице" тог зла издвојио именом и презименом Јанга. Водитељ Џејк Тапер и дописник Алекс Маркард наводно су пружили прилику Јангу да се одбрани али, ето, човек је није искористио.
Професор права на Универзитету "Џорџ Вашингтон", Џонатан Тарли наводи да је случај Си-Ен-Ена само последњи у низу показатеља стања савременог (америчког) новинарства и његовог срљања у пропаст и самоуништење.
Америчко новинарство је одбацило неутралност и објективност у корист политичког активизма. Новинарске школе сада уче да је објективност застарео концепт или, према речима бивше новинарке "Њујорк тајмса", а сада професорке новинарства на Универзитету Хауард, Никол Хане-Џоунс, "новинарство је активизам".
Након што су интервјуисали више од 75 медијских фигура, Леонард Дауни Млађи, бивши извршни уредник "Вашингтон поста", и Ендрју Хејворд, бивши председник "Си-Би-Ес њуза", детаљно су описали како медијски лидери гледају на неутралност и објективност као на застареле концепте који инхибирају друштвене и политичке агенде.
Случај Си-Ен-Ена добар је показатељ свега што је погрешно у модерним медијима, наводи Тарли.
Од силне жеље да јавно разапну "го***ра" Јанга, како га је назвао Маркард, који "искоришћава" муку Авганистанаца (које су, успут, њихови "пријатељи" Американци оставили на цедилу), Си-Ен-Ен је некако заборавио да пружи јавности и другу страну приче. Тачније, позвали су Јанга про форме, два сата пре него што су емитовали прилог - свесни да су шансе да се јави и одбрани, ако би га уопште саслушали, мале.
Си-Ен-Ен је само најновији губитак за велике медије, с обзиром на недавне неуспехе "Њујорк тајмса", Ен-Би-Сија и "Дедспина". "Еј-Би-Си њуз" је недавно решио сопствени случај клевете ван суда, а претходно је "Фокс њуз" платио огромну нагодбу, наводи Тарли.
Деценијама су медији налазили заштиту унутар оклопа који је створио Врховни суд после случаја "Њујорк тајмс против Саливана" (када је суд пресудио да заштита слободе говора у Првом амандману даје медију право да објави све изјаве и не буде тужен за клевету). Суд је, објашњава Тарли, покушао да створи "простор за дисање" за медије тако што је артикулисао стандард који се сада примењује на званичнике и на јавне личности. "Квака" је у томе да медиј може да буде тужен за клевету ако се испостави да су знали да изјава није истинита или су свесно занемарили проверу истинитости изјаве.
Низ губитака медија на суду одражава промену не у закону, већ у самим медијима. Како се штампа све више ангажује у заговарачком новинарству, безобзирно занемаривање истине постаје норма, као што је приказано у случају Си-Ен-Ена.
Тарли упозорава да би ситуација могла да се погорша будући да би тај "златни стандард" сада могао да се прошири и на "обичан свет". На крају крајева, зашто би људи који нису јавне личности морали да трпе медије који лажу о њима?
У међувремену, јавност ужурбано напушта старе медије, окрећући се новим у облику блогова и грађанских новинара. За мејнстрим медије, скептицизам са којим се суочавају у друштву сада постаје подједнако очигледан и на судовима. Да парафразирам судију Хенрија, њихов кредибилитет у јавности је никакав, закључује професор Тарли.
