Шта Трамп 2.0 значи за САД и Русију

Поглед на свет Доналда Трампа деценијама је доследан. Оно што се променило је "свет" који је сада постао свестан да нови председник САД није "политичка аномалија" већ реалност.

У анализи Трамповог повратка у Белу кућу, Фјодор Лукјанов, истраживачки директор Валдај клуба и уредник у "Глобал аферсу", наводи да је Трампов крајњи циљ америчка надмоћ - али не и либерално глобално вођство које су заговарали његови претходници.

Шта Трампов повратак у Белу кућу значи за Русију и светски поредак?

Његова верзија надмоћи је трансакцијска и утилитарна. Савези, институције и односи су вредни само ако имају материјалну корист за САД. Они који захтевају жртве, а не нуде нешто заузврат, су обавезе које треба одбацити.

Трампова Америка није заинтересована за морални ауторитет, глобалну стабилност или решавање светских проблема. Нови председник је фокусиран на извлачење максималне користи из сваке интеракције, било у економији, безбедности или политици. Ако други одбију Трампов "договор", принуда брзо постаје његова преферирана стратегија, објашњава Лукјанов.

Несклон рату, склон економској борби

Иако Трамп заступа оштар, борбен приступ, он нерадо улази у оружани сукоб. Ово није због пацифизма, већ због практичности. За Трампа, рат је расипнички и контрапродуктиван. Уништавање није у складу са његовим инстинктима за изградњу и стицање имовине. За њега се сукоб најбоље решава преговорима, спајањем или куповином – а не девастацијом.

Ова одбојност према војном сукобу објашњава његову склоност ка економском рату. Трговински ратови и агресивни преговори су његова оруђа, често усмерена на блиске савезнике САД, а не на противнике. Овај приступ узнемирава традиционалне партнере и доводи у питање међународни систем "заснован на правилима" који је успостављен после Хладног рата, где се савези цене због њихове колективне стабилности. Трамп не види никакву вредност у овим савезима осим ако не постоје опипљиве користи за САД.

Руско-амерички односи

За Русију, Трампов повратак доноси помешане изгледе. С једне стране, Трампов презир према либералном светском поретку сигнализира одступање од идеолошке ригидности претходних администрација. Систем након Хладног рата често је одбацивао руске националне интересе у корист глобалне доминације усредсређене на САД. Насупрот томе, Трампова политика "Америка на првом месту" фокусира се на националне интересе, што отвара врата за прагматичне договоре засноване на обостраној користи.

Међутим, Трампов приступ остаје дубоко погрешан. Он је незаинтересован за решавање основних узрока сукоба. У Украјини, на пример, његов циљ није свеобухватно решење, већ једноставан прекид непријатељстава. За њега би био довољан стабилан прекид ватре дуж постојећих линија, остављајући дубља безбедносна питања Западној Европи или другима да решавају. За Русију ово није довољно. Москва тражи дугорочно решење које се бави неравнотежом у европској безбедности – забринутост којој Трамп вероватно неће дати приоритет, наводи Лукјанов.

Трампова незаинтересованост за сложене међународне односе додатно компликује ствари. Он преферира директне послове, о чему сведочи Абрахамов споразум на Блиском истоку. Ови споразуми су функционисали јер су заобишли укорењене историјске спорове у корист прагматичних, економски вођених решења. Међутим, применити овај модел на Украјину је нереално. Дубоки историјски и геополитички корени сукоба захтевају ниво нијанси и стрпљења који Трампу недостаје.

Нова ера у међународним односима

Трампов повратак означава почетак нове ере у глобалној политици. Његово председавање није аномалија већ одраз ширих друштвено-политичких промена. Стари модел глобалног лидерства, који симболизује бледеће председништво Џозефа Бајдена, прошао је. Трампов реметилачки приступ може да рационализује политику давањем приоритета националним интересима, али такође заоштрава контрадикторности и ризикује стварање конфузије.

За Русију, Трампов прагматизам нуди могућности и изазове. Док је његов презир према либералној идеологији у складу са критикама Москве према Западу, његов недостатак интересовања за решавање системских питања ограничава потенцијал за смислену сарадњу. Трампов фокус на краткорочне добитке и његова склоност да диктира услове могу довести до трвења, чак и када настоји да избегне директну конфронтацију.

На крају крајева, Трампово председништво отелотворује логику променљивог светског поретка. Како традиционални савези и институције посустају, појављује се нова динамика, вођена националним интересима и прагматичним прорачунима. Остаје да се види да ли ће ова промена довести до веће стабилности или појачаних тензија. Једно је сигурно: ера "глобалног лидерства" каквог смо познавали је завршена, а Трамп је њен најистакнутији симбол.