Амерички председник Доналд Трамп истакао је да ће окончање сукоба у Украјини бити приоритет његове администрације. Међутим, подсетимо да је управо председник Трамп још током свог првог мандата почео да наоружава Кијев "смртоносним оружјем", и да су САД изгубиле овај рат, као и већину сукоба после Другог светског рата.
Треба, уосталом, бити поштен према Трампу. Он је, очигледно, за разлику од свог претходника Џозефа Бајдена, вољан да преговара са Русијом. Али, он је, у много чему, типичан Американац, а Американци не придају велики значај историји. Они живе у "вечитој садашњости" и не осврћу се превише за собом.
Ипак, за разлику од већег дела вашингтонског естаблишмента, пише у уводнику сајта "Фондација стартешке културе",Трамп није оптерећен русофобијом.
Његов став је прагматичан; то је "амерички начин", на који се приступа стварима. Ипак, иако Трамп озбиљно размишља како да оконча сада већ трогодишњи сукоб у Украјини, питање је да ли ће то бити у стању. Пре свега, он би требало да покаже разумевање историјских корена украјинског сукоба. Управо то није у изгледу.
Осим тога, у Вашингтону је и даље остало превише антируских, антикинеских и антииранских јастребова, који настављају да доминирају америчком спољном политиком.
Шта захтева Москва
У анализи Трамповог повратка у Белу кућу, директор Валдај клуба и уредник "Глобал аферса" Фјодор Лукјанов, за РТ наводи да је Трампов крајњи циљ америчка надмоћ – али више не и либерално глобално вођство, које су заговарали његови претходници. Трамп је већ показао крајњи презир према "либералним вредностима".
За Трампа, савези, институције и међународни односи су вредни само ако доносе материјалну корист за олигархију САД. Његов приступ је утилитаран. Све оно што не доноси материјалну корист за САД под хитно треба одбацити.
Трампова политика "Америка на првом месту" (МАГА) одбацује идеолошку ригидност његовог претходника Бајдена и усредсређује се на голи интерес, што, можда, отвара врата за прагматичне преговоре.
Шта за Русију значи Трампов повратак у Белу кућу? Трампов приступ остаје дубоко погрешан, примећује Лукјанов, јер он није заинтересован за решавање основних узрока који су проузроковали сукоб у Украјини. Сукоб у Украјини је заправо "посреднички рат" САД против Русије.
Како додаје руски аналитичар: "Његов циљ у Украјини није свеобухватно решење, већ само прекид непријатељстава. За њега би био довољан прекид ватре дуж постојећих линија, остављајући дубља безбедносна питања Западној Европи."
То је само замрзавање сукоба, који су водиле САД против Русије, а хунта у Кијеву је била пуки извршилац. Подразумева се да би га Вашингтон могао поново отворити, и то у сасвим догледној будућности, чим за то наступе повољне околности.
А то за Русију једноставно није довољно.
"Москва тражи дугорочно решење, а то је приступ коме Трамп вероватно неће дати приоритет", наводи Лукјанов.
Прави узроци сукоба у Украјини
Подсетимо се зато на основне узроке сукоба у Украјини, при чему нећемо ићи превише далеко у прошлост.
Пре 20 година, присуствовали смо још једној председничкој инаугурацији, овог пута у Кијеву. Виктор Јушченко је 23. јануара 2005. постао председник Украјине. Била је то, наставља сајт "Фондација стратешке безбедности", последица такозване Наранџасте револуције, спонзорисане из САД, а управо она је довела до садашњег сукоба у Украјини и катастрофалног пораста напетости између САД и Русије.
Наранџаста револуција у Украјини 2005. била је само једна у низу "обојених револуција", наметнутих од САД у земљама бившег Совјетског Савеза, које су подстицале, или су њима руководиле америчке обавештајне службе, како би инсталирале прозападне (читај: проамеричке) режиме.
Ове "револуције" су се почивале на препорукама хладноратовских стратега типа Збигњева Бжежинског, који је, у књизи "Велика шаховска табла" из 1997, написао да Русија не може бити велика империја ако изгуби Украјину.
Бжежински је у "Великој шаховској табли" тврдио и да се ниједна држава, укључујући и Русију, никада неће усудити да се супротстави америчкој суперсили, као и да ниједна земља "неће имати другог избора осим да се покори ширењу НАТО-а и геополитичком диктату САД".
Претеча догађаја у Украјини била је "Револуција ружа" 2003. у Грузији. Кандидат којег је подржавао Запад, Михаил Сакашвили освојио је власт и одмах затражио да се Грузија прикључи Европској унији и НАТО-у. Наставак те "обојене револуције" гледамо данас у Грузији, када прозападне странке покушавају да збаце партију "Грузијски сан", која тражи избалансиране и пријатељске односе са Русијом.
Епилог у Украјини је добро познат: то је кијевски "Евромајдан", опет у режији ЦИА, који је довео на власт Порошенка, "краља чоколаде", и бившег члана владе Јушченка, а овај, опет, комедијаша Владимира Зеленског, који је, упркос предизборним обећањима да жели мир са Русијом, претворио Кијев у упориште неонациста.
Зеленски је сахранио и све мировне иницијативе, попут споразума из Минска 2014. и 2015. године.
Русија ће постићи све циљеве, на овај или онај начин
Коначно, шта жели Трамп? Ако жели мир, Трамп ће, заједно са саветницима, имати прилику да из прве руке проучи документоване изворе америчких обавештајних служби и извуче валидне закључке. Рат у Украјини су, без сумње, изазвале САД.
Друга опција је да Трамп жели само замразавање сукоба у Украјини.
Руске услове за преговоре јасно је изнео помоћник председника Русије и бивши секретаром Савета безбедности Руске Федерације Николај Патрушев. Према Патрушеву, преговори о миру треба да се одвијају искључиво између САД и Русије и "искључе европске вазале из Брисела".
Помоћник председника Русије је рекао и да не може да искључи могућност да Украјина током 2025. престане да постоји као држава. Што се тиче става Русије према режиму у Кијеву, он остаје непромењен: циљеви Специјалне војне операције морају бити остварени.
Како за сајт "Њу истерн аутлук" примећује руски политички аналитичар Михаил Гамандиј Јегоров, ово, наравно, укључује и територијална питања: Доњецка и Луганска Народна Република, Запорожје и Херсонска област су неспорно делови Русије, а у питању је и статус осталих региона, попут Харкова и Дњепропетровска и других историјски руских територија.
Међутим, Русија не гаји илузије, додаје Гамандиј Јегоров: "Русија познаје своје праве савезнике и стратешке партнере, и односи са њима ће наставити да јачају."
А ту су и интереси Русије у оном што се донедавно називало Украјином. С друге стране, додаје руски аналитичар, Русија је потпуно спремна за наставак борбе са западним режимима, и то у разним деловима света, укључујући Африку и Латинску Америку.
Било како било, закључује Гамандиј Јегоров, Русија ће постићи све своје циљеве, на овај или онај начин, а то је данас много јасније него пре.
Требало би да то буде јасно и Трампу и његовим саветницима.