Минск, главни град Белорусије, један је од најбезбеднијих у свету. Тамо готово да нема криминала. И привреда Белорусије се показала отпорном на готово сталне покушаје дестабилизације које су пристизале са Запада.
Недавно су у овој земљи одржани председнички избори, на којима је, поново, победио Александар Лукашенко, овог пута са рекордних 86 одсто гласова. Избори су, за разлику од претходних, на којима је Запад покушао да изведе "обојену револуцију", протекли изненађујуће тихо и мирно. Оно што смо гледали током 2020, са Светланом Тихановском као кандидатом Запада, није се поновило.
Како у интервјуу за Радио Спутњик оцењује руски геополитичар Александар Дугин: "Пре свега, потребно је истаћи изузетну улогу Александра Лукашенка у модерној историји Белорусије. Он је јединствени источнословенски вођа који је, у условима дубоке трансформације постсовјетског простора, успео не само да очува територијални интегритет и политичку стабилност Белорусије, већ и да обезбеди континуитет националног идентитета, да подстакне културни препород и ојача државни суверенитет у условима перманентног спољног и унутрашњег притиска."
Шта је тајна успеха Александра Лукашенка? На Западу случај Белорусије се описује као "последња (пост)совјетска диктатура" и као посебан случај "аутократије". Запад је хтео још један рат на границама Русије.
Међутим, Лукашенко је успео да очува стабилност Белорусије. Контрапункт томе је Украјина, у којој су "демократски процеси" довели до злогласног "Евромајдана", а потом и грађанског рата и, на концу, изазвали руску Специјалну војну операцију, и гурнули читаву земљу у крвави хаос, који се наставља све до данас.
Тријумфална потврда политике, која има историјски значај
Наравно, западни погледи на Белорусију не одговарају стварности.
"Током своје владавине, Лукашенко се суочавао са бројним изазовима и претњама. У овим тешким околностима показао се као веома успешна и, несумњиво, тријумфална политичка личност. Његов дуг стаж на највишој државној функцији, најдужи међу лидерима постсовјетских држава, омогућио му је да преживи различите фазе развоја земље, укључујући периоде раста и кризе. Садашње изборе стога треба посматрати као тријумфалну потврду његове политике која има историјски значај. Не постоји алтернатива Лукашенку и политичком курсу који он представља", наставља руски геополитичар и мислилац.
Занимљиво је, при том, још нешто: однос белоруског друштва према свом вођи, који се кретао од почетног ентузијазма, до својеврсног замора и покушаја дестабилизације Белорусије.
"На крају је дошло до разумевања вођства Лукашенка и до његове судбоносне улоге у белоруској историји", додаје руски мислилац. Паралеле између улоге Путина и Лукашенка намећу се саме од себе.
Заправо, реч је о томе да Лукашенко показује већу стабилност од белоруског друштва, које је, као и сва друштва, изнутра "склоно колебањима и променама расположења, а понекад га карактерише и смањена друштвена одговорност", додаје Дугин.
Једном речју: вођа сноси потпуну одговорност за судбину свог народа. С тим у вези, каже руски мислилац, поставља се и питање сврсисходности даљег спровођења изборних процедура у Белорусији. Имају ли, у светлу безусловног прихватања лидерске улоге Лукашенка, избори у Белорусији још неког смисла? Другим речима: да ли су редовни избори неопходни у друштвима у којима је успостављен висок ниво легитимитета и подршке јавности актуелном лидеру?
То, наравно, не значи укидање демократије. Ипак, неопходно је поставити нека неизбежна питања. Украјина, осим њеног рускојезичког дела, показала је апсолутну неодговорност према судбини народа, према јачању државе и њеног суверенитета, што ју је, путем "Евромајдана", одвело право у рат са блиским народом, Русима. Поверовала је Западу.
Пружање појединцу неограничене слободе избора и деловања може да омогући ширењу лакомислености и неодговорности. Сада то имамо прилике да поново гледамо и у Србији. Лакомисленост и неозбиљност се у Србији испољава на такозваним протестима студената, који су се, наводно, побунили због пада надстрешнице у Новом Саду, што је посебан апсурд.
Јасна и далекосежна визија
С друге стране, додаје Дугин, кроз историју, жеља за монархијским типом власти испољавала се и у комунистичком и у посткомунистичком добу: "Источнословенска друштва су империјалне и монархијске природе. Жеља народа не само да се покорава монарху, већ и да вође обдаре особинама правих монарха, које их ослобађа спољних ограничења и обавеза, и даје им максималну слободу деловања, како би осигурали судбину народа, јачање државе и суверенитета."
Дакле, можда је време, додаје руски мислилац, да се преиспита одржавање демократских процедура, преписаних из савременог западног модернизма и постмодернизма.
Како закључује Дугин: "У демократији, појединац који често није компетентан и нема дубље разумевање у питањима политике, историје и социологије како би могао да учествује у доношењу одлука. Демократски принцип једнакости гласова, који формално изједначава позицију некомпетентног појединца са мишљењем стручњака или интелектуалца, може да доведе до смањења квалитета политичког избора и повећања фактора фриволности у јавној свести. Зато се поставља питање да ли је ограничавање демократских процедура фактор који доприноси повећању нивоа друштвене одговорности?"
Наравно, критика представничке демократије не значи порицање демократских принципа.
Изборне кампање могу да створе атмосферу панике и да одврате друштво од решавања горућих проблема. Уместо да се усредсреди на стратешке циљеве развоја, друштво је укључено у континуирани изборни процес, који се често своди на манипулативне технике завођења маса.
Лукашенко је, после изборне победе, поручио да Европској унији да треба да сарађује са Русијом. Ова порука, закључује Дугин, представља веома јасну и далекосежну визију.
Сада је, најзад, све могуће. Све опције су на столу. Савремена Европа за сада није спремна да прихвати такав сценарио, додаје руски мислилац, али динамика глобалних процеса указује на неопходност суштинских промена.
Чак и у неспорном лидеру западног света – САД, које пролазе кроз неопходну "перестројку". Мењају се у суштинском смислу, и САД, али ове промене засад одбија да прихвати Европска унија, којом и даље влада бриселска "еврократија", на челу са председницом Европске комисије, неизбежном Урсулом фон дер Лајен.