Мао, Велики кормилар

Модерном западњаку тешко је да разуме култ који је у савременој Кини изграђен око лика Мао Цедунга, једног од оснивача Комунистичке партије Кине и потоњег кинеског вође.

Рођен је на данашњи дан, 26. децембра 1893, у породици имућног сељака у селу Шаошан, у централној кинеској провинцији Јунан. На 120. годишњицу рођења у родном месту откривена је његова монументална златна статуа висока 83 метра.

Ово село и данас посећују милиони поштовалаца наслеђа Мао Цедунга.

Његово балсамовано тело данас почива у маузолеју на тргу Тјенанмен, у центру Пекинга. Управо са трга Тјенанмен, 1. октобра 1949, Мао је прогласио успостављање нове, комунистичке Кине, којом је владао све до своје смрти 1976.

После исцрпљујућег Грађанског рата и револуције, Дугог марша, борби против снага Чанг Кајшека кога су подржавале САД, и отпора јапанским окупаторима који су починили незапамћена зверства, Кина је најзад могла да се окрене себи. Али, за разлику од Совјетског Савеза у којем је Хрушчов започео "процесе дестаљинизације", Кина се није одрекла Маоа. Ово је коначно потврђено на 20. Конгресу Комунистичке партије Кине, одржаном ове године.

Изнова уједињена Кина претворила се, за многе неочекивано, у моћну, просперитетну и суверену силу, којом данас влада "Маов наследник" Си Ђинпинг.

Запад не жели разуме Кину

Заправо, модерни Запад се уопште не труди да разуме Кину, као ни било коју другу велику цивилизацију. Приступ Запада Кини је крајње материјалистички и уско прагматичан.

Светски признати синолог Жан Жерне примећује да су Западњаци, који су се од XVIII столећа досељавали у Кину, генерално лоше разумевали тамошњу културу и прилике.

Највећи број њих су били језуити, који нису желели да схвате прилике у овој земљи већ да "преобрате" Кинезе.

На Западу, упозорава амерички истраживач Азије Параг Кана, и даље постоји снажна предрасуда да су Азија и посебно Кина (уосталом, као и сви други региони у свету) "стратешки инертни и неспособни да одлучују сами о себи", и да је "све што је Азији потребно лидерство САД које ће им објаснити шта да раде". Ова прилично наивна и примитивна заблуда разоткрива бескрајну ароганцију, колико и ограниченост западњака.

Како примећује Кана: "Иако су новински наслови на Западу препуни Азије, од Сирије и Ирана до Кине и Северне Кореје, западни креатори политике не поседују контекстуално познавање азијске историје". Односно, "док су Азијци вековима учили како да разумевају једни друге захваљујући сталној интеракцији дуж Путева свиле, модерни Запад је открио и `апсорбовао` Азију путем колонизације."

Отуда Кину и данас на Западу окружује магла која се састоји од дезинформација, произвољних тврдњи и сумњивих претпоставки.

Једна од њих је, очигледно, лажна тврдња да је савремена Кина капиталистичка, као и било која друга земља на планети. Друга је крајње дискутабилна констатација да је Мао "најкрвавији владар у светској историји, који је побио између 49 и 78 милиона људи".

Ако стварно желите да сазнате нешто о Кини, не би требало да то чините уз помоћ великих медијских кућа на Западу. Обратите се синолозима или, још боље, потражите изворе у самој Кини.

Мао у револуционарним песмама

КП Кине основало је 1927. године свега тринаесторо људи, међу којима је био и Мао Цедунг. Значај Кинеске комунистичке револуције је у томе што је овај покрет поново ујединио експлоатисану, опљачкану и деморалисану земљу, ослобађајући је из (полу)колонијалног статуса у који су је гурнуле западне силе.

Земља са највећом популацијом на свету, која је до 1830-их производила преко 30 одсто светског БДП-а, запала је у екстремно сиромаштво. Смрт од глади у великим метрополама постала је нешто свакодневно, на шта се једва обраћала пажња.

Према сведочењима из времена револуције, сиромаштво је у неким провинцијама било толико велико да су жене одлазиле да раде голе у поље пошто нису имале шта да обуку. Кинези су овај период упамтили као "век понижења".

Дуги марш, који је организовала Комунистичка партија Кине, показао је излаз из хаоса какав у Кини није виђен још "од времена Зараћених држава, четири стотине године пре Христа".

Симбол овог јединственог напора постао је "Велики кормилар" - Мао Цедунг. Овај симболизам вође, много старији од времена комунистичке револуције, нашао је свој израз у револуционарним песмама из тог доба.

На челу Партије, инкарнирајући њен дух, стоји "вођа". "Глава револуције" се поистовећује са Сунцем: "Раст свих ствари зависи од Сунца, а револуција од Маове мисли."

"Мисао Мао Цедунга је попут Сунца које сија са Истока", каже се у једној другој револуционарној песми. И даље: "Исток је црвен, Сунце излази, / Кина је изнедрила Мао Цедунга. / Комунистичка партија је попут Сунца / Чини да све што осветљава засија." И такође: "Да бисмо направили револуцију, потребан нам је Мао."

Соларни лик Маоа

Ова симболика, изражена у револуционарним песмама, има јасан соларни карактер: "Потребан нам је Велики кормилар да плови отвореним морем. / Поштујемо и волимо председника Маоа, нашег васпитача, нашег водича. / То је Сунце у нашем срцу, црвено Сунце у срцу револуционарног народа." Коначно: "Зраци златне планине Пекинг осветљавају планету. / Ово златно сунце је председник Мао."

У ствари, како примећује италијански геополитичар Клаудио Мути, "Мао је наставио да користи симболику (кинеских) царева, која се и даље чује у песмама кинеске револуције".

Непорециве су, исто тако, везе између "соларног лика Маоа", познате из кинеских револуционарних песама, са кинеском традиционалном концепцијом цара и владања, тврди Мути, што допушта идеју да је "маоизам савремена инкарнација велике кинеске империјалне традиције".

Мао Цедунг је, уосталом, и сам био песник, "попут древних царева Хана, Леанга, Танга и Веја, с којима је био упознат и које је имитирао, изводећи песничке вежбе по традиционалним формулама, што је његову поетику обдарило елеганцијом, снагом и аристократским духом", додаје Мути.

Кинески начин борбе

Шта је било пресудно за победу КП Кине? Без икакве сумње, пресудан је био људски фактор.

Мао Цедунг објашњава "кинески стил" непоколебљиве, истрајне борбе: "Морамо континуирано развијати свој стил борбе: имати храбрости у борби, не бојати се непријатеља или страха од умора. Борба се наставља, морамо истрајати у борби, да јој се вратимо након краћих временских размака."

За победу није био пресудан никакав материјалистички детерминизам већ идеализам у коме су "хиљаде и хиљаде мученика херојски жртвовале своје животе за народ".

Маова мисао полази од чињенице да је "човек почетак свега". Човек је супериорнији од материје; жива бића су супериорнија од једном записаних идеја. "То је волунтаристички идеализам", примећује Мути, "који искључује сваку врсту секуларног или марксистичког детерминизма. Маоизам поставља човека на његово право место: човек је субјекат историје, а не пуки објекат њеног унапред одређеног краја."

Револуцију у животу следи револуција у култури. Циљ Маове Културне револуције заправо је "револуција људске мисли". Маова Културна револуција збрисала је из Кине све талоге и остатке колонијалне свести.

Пошто је човек средиште свега, па и економије, "није довољно трансформисати ову последњу стварност, потребно је трансформисати човека". "Ова земља иде право у пропаст због недостатка људи, а не програма", тврдио је Мао. "Не смемо стварати програме, већ новог човека, нове људе."

Да ли је у Маовој револуционарној борби било грешака? Нема сумње да их је било. У резолуцији издатој после Маове смрти, КП Кине је саопштила: 70 одсто Маових потеза је исправно, 30 одсто биле су "грешке".

Борба "Села против Града", "Југа против Запада"

Овај "нови човек" не долази из градова, већ са села. Кина у то доба није поседовала радничку класу, која би, у складу са Марксовом теоријом, имала развијену "класну свест".

Мао је разрешио ову темељну противуречност између конкретног стања у Кини и традиционалног марксизма тиме што је своје саборце регрутовао међу сељацима.

Кинески револуционар Лин Биао описао је кинеску револуционарну тактику: "Гледајући на свет у целини, Северна Америка и Западна Европа могу се назвати ‘градовима света`, а Азија, Африка и Латинска Америка његовим `руралним подручјима`. После Другог светског рата, из различитих разлога, пролетерски револуционарни покрет у капиталистичким земљама Северне Америке и Западне Европе привремено је успорен, док се народни револуционарни покрет у Азији, Африци и Латинској Америци развијао пуном снагом. Дакле, онда и светска револуција у наше време, у извесном смислу, представља ситуацију у којој су градови опкољени селима."

Сељачка класа, утонула у крајње сиромаштво, постала је истински револуционарна класа. Концепцију борбе села против града срећемо и код појединих мислилаца са условне деснице. Овде се рурална култура супротставља буржоазији, која је схваћена као класа "неплодних људи".

"Сељаштво је увек било живи извор крви који чини универзалну историју градова", каже Освалд Шпенглер у свом "Сумраку Запада". О томе пише још један истраживач кинеске револуције Ђорђо Фреда: "Да ли је могуће порећи да формула Лина Биаоа, или, боље речено, слоган артикулисан у борби `села против града`, сугерише исту тезу коју је бранио Шпенглер?"

Ова "рурална подручја света" данас се могу изједначити са оним што се назива "Глобалним Југом"; широко подручје "земаља у развоју", које се супротставља "светском граду": Северној Америци и Европи, западним силама које су прибегавале и које и данас прибегавају колонијализму, настојећи да "Југ" одрже у трајној покорности.

Маова "глорификација рата"

Постоји још једно место из Маове мисли које се погрешно разуме на Западу: то је наводна Маова "глорификација рата". Она подсећа на уметничке провокације попут Маринетијевог "Футуристичког манифеста". Али, само подсећа.

"Међу симболима револуционарне Црвене гарде, поред српа и чекића," тврди један западни коментатор Маове мисли, "налази се нови и богохулни елемент, који није део марксизма: пушка. Пушке о Мао Цедунгу говоре много више него било која егзегеза његових списа."

Карл Маркс је желео мир, Мао Цедунг, наводно, жели рат: "Карл Маркс је проповедао мир као крајњи исход класне борбе, Мао Цедунг проглашава да ће народни рат бити вечан…"

Ово је, изгледа, увек потребно изнова наглашавати: "Мао, као вођа револуције, жели мир, али империјалисти желе рат."

Рат је за његове следбенике "начин на који народи напредују кроз историју". "Велики револуционарни ратови се супротстављају свим контрареволуционарним ратовима, дајући тако овом рату карактер борбе за вечни мир", тврди Мао у свом есеју из 1938. под насловом "Дуготрајни рат". Овај став чини основу за готово "спартанску етику маоистичке Кине".

Револуционарни хероизам посебно се обрађује у поглављу "Мале црвене књиге": "(Народно-ослободилачка) војска увек напредује, одлучна да победи и никада не жели да се потчини непријатељу. Чак и када се суочи са лошим условима, она ће наставити да се бори до последњег човека". Зато, "устанимо и кренимо овом црвеном стазом натопљеном крвљу!".

Време је за хероизам, то је тема коју Мао развија на изузетан начин, "супротстављајући се пацифизму ратничким схватањем живота заснованим на духовности, вредностима и етици које су за њега карактеристичне". "Ова концепција", додаје Мути, "не даје простор постојању индивидуализма, већ проповеда безличну активност која, без икаквог субјективитета, даје значај херојској жртви која је по дефиницији деиндивидуализовани облик анонимности."

Повратак норми

Заиста, бројне су аналогије између маоизма, из којег се рађа савремено кинеско друштво, са друштвима које можемо назвати "традиционалним" и "нормалним" друштвима, што оправдава закључак да је Маов покрет, у ствари покрет кинеских комуниста, заправо "повратак норми".

Комунистичко друштво (Кине) је, помало парадоксално, повратак у нормалност, после периода када је Кина препуштена западним колонијалистима.

Ако из угла модерног западњака ово, напротив, изгледа као "аномалија" и "одступање од норме", то је зато што је модерни Запад у међувремену постао "абнормалан", зато што се и сам удаљио, и не престаје да се удаљава од "норме".

Савремена Кина је изникла на чврстом темељу који је поставио Мао Цедунг – на темељу волунтаристичког идеализма његове епохе, који је ревитализовао и подмладио Кину.

И мисао Си Ђинпинга се, слично мисли Маоа, надовезује на древне изворе кинеске мисли, коју посматра у контексту марксизма прилагођеног кинеској стварности.

"Тренутно, марксизам прилагођен кинеској стварности, тежи да послужи као мотор за обнову културне традиције ове земље, посматрајући је критичким очима, али је искориштавајући у своју корист", сматра истраживач Родриго Куето Гарсија. "Циљ ове доктрине је камен-темељац за ефикасно остварење `социјализма са кинеским карактеристикама`."

Марксизам не треба схватити као круту догму, сматра Си, већ као стваралачку мисао: "Изградња социјалистичке државе није једноставно превођење теорије у поље праксе, већ је подложна бројним објективним условима, што резултира тиме да је свака социјалистичка држава посебан и непоновљив облик историјског развоја."

Кина не жели хегемонију над планетом

Си Ђинпинг је, још у јануару 2013, упозорио на опасност која прети Кини од одрицања од Мао Цедунга, који је исто што и утапање у "идеолошком нихилизму":

"Зашто се Совјетски Савез распао? Зашто се Комунистичка партија Совјетског Савеза разбила у парампарчад? Битан разлог је то што је, у идеолошком домену, конкуренција паклена! Потпуно одбацивање историјског искуства Совјетског Савеза, историје КПСС, Лењина, Стаљина, итд, значило је пустошење совјетске идеологије и упражњавање идеолошког нихилизма. То је довело до тога да партијске организације у свим слојевима изгубе своју функцију. Партија је изгубила власт над војском. На крају се КПСС, колико год да је то била велика партија, распршила као чопор преплашених звери! А Совјетски Савез се, без обзира на величину социјалистичке  совјетске државе, расуо у парампарчад."

Поучена и овим лошим искуством Совјетског Савеза, који се добровољно одрекао сопственог суверенита, а затим распао, Кина бира верност сопственом наслеђу, чији битан део остаје мисао "Великог кормилара" Мао Цедонга.

На спољном плану, према речима Ђинпинга, "Кина се уздигла. Никада више неће толерисати злостављање од стране било које нације, нити ће кренути стопама велесила, које траже хегемонију након што ојачају. Наша земља иде путем мирног развоја." На међународном плану, свет се посматра као "заједница, са заједничком судбином", у којој свака цивилизација "својим светлима и сенкама доприноси заједничком делу".