Колико вреди реч Америке: Дуга традиција гажења споразума

На данашњи дан пре 160 година САД су извршиле највеће масовно погубљење у својој историји када је Абрахам Линколн наредио убиство 38 припадника племена Дакота и то недељама након што су се Дакоте предале у рату 1862. године. ⁠

Рату је претходило умирање од глади припадника племена, који су истовремено нападали бели досељници. Након сталних кршења мировних споразума од стране Америке и неуспеха да племену доставе храну и залихе као надокнаду за земљу, неке Дакоте су почеле да се буне. 

После суђења која су многи описали као неправедна, обешено је 38 чланова племена. Након погубљења, Конгрес је усвојио закон којим је забрањено Дакотама да живе у Минесоти и приморао племе да оде у изгнанство.

У скоро стогодишњем периоду између Америчког рата за независност и Грађанског рата, закључено је 368 уговора којима су дефинисани односи САД и Индијанаца. 

Уговори су се заснивали на идеји да је свако племе народ за себе, са правом на самоопредељење и самоуправу. Али када су бели досељеници почели да насељавају индијанске земље, ова идеја је дошла у сукоб са немилосрдним темпом ширења на запад, што је резултирало многим прекршеним обећањима од стране владе САД.

Уговор са Делаваресом/Уговор из Форт Пита 

Септембра 1778. представници новоформираног Континенталног конгреса потписали су уговор са народом Ленапе (Делавер) у Форт Питу у Пенсилванији. У првом званичном мировном споразуму између САД и неког индијанског народа стране су се сложиле да одржавају пријатељство и подржавају једна другу у борби против Британаца.

Али међусобна сумња је остала, посебно након што су припадниции милиције у Пенсилванији убили скоро 100 припадника племена Ленапе (већином жена и деце) 1782. године, погрешно сматрајући да су они одговорни за нападе на беле досељенике. Након америчке победе, све више и више белаца селило се на територију коју су раније насељавале Ленапе, све док Гринвилски споразум 1795. није приморао њих и друге Индијанце у држави Охајо да предају већину својих земаља.

Хопевелски уговор 

Ендру Пикенс и други представници америчке владе закључили су три веома слична споразума са племенима Чироки и Чокто у Хопевелу, у коме су се налазиле Пикенсове плантаже у Јужној Каролини.

Колективно познати као Уговор из Хопевела, ови споразуми су проширили пријатељство и заштиту САД на јужна индијанска племена. Сва три су се завршавала истом реченицом: "Секире ће бити заувек закопане, а САД ће обезбедити мир."

Упркос томе, белци су већ насељавали земље одређене за племе Чироки, што је довело до нових сукоба и Холстонског споразума (1791), у коме су Чироки изгубили још више земље.

Уговор из Канандаигве/Пикерингов споразум/Каликонски уговор 

Настојећи да побољша односе америчке владе и моћне групе од шест племена која говоре ирокези (Мохавк, Кајуга, Онондага, Онеида, Сенека и Тускарора), председник Џорџ Вашингтон је послао генералног директора поште Тимотија Пикеринга да преговара у Канандаигви у Њујорку.

Уговором из 1794. године враћено је више од милион јутара земље племену Сенека и признат је суверенитет овим племенима да сама управљају и доносе законе. 

Током година, како се територија шест нација додатно смањивала, Онондага, Сенека, Тускарора и неке Онеиде остали су у Њујорку у резерватима, док су Мохавк и Кајуга отишли у Канаду, а Онеида су се настанили у Висконсину и Онтарију.

Гринвилски уговор 

Како се све више белих досељеника кретало на запад у региону Великих језера, конфедерација Индијанаца, укључујући Шони и Делавер, које је експанзија САД већ отерала на запад, као и племена Мајами, Отава, Оџибва и Потаватоми, започела  је оружани отпор од касних 1780-их.

Након што су их америчке трупе под командом генерала Ентонија Вејна победиле, поглавица Мајамија Мала Корњача и други домороци уступили су велике делове земље - оно што ће постати Охајо, Мичиген, Индијана, Илиноис и Висконсин у Гринвилском споразуму из 1795.

Али споразум је пружио само краткорочно решење, пошто је наставак експанзије САД брзо поништио његов ефекат.