Европска унија се налази пред коначним падом, о чему говори стање свести европских елита, као и сузе председника Минхенске безбедносне конференције Кристофа Хојзгена. Снимак Хојзгена, који је, на крају говора у Минхену, бризнуо у плач, обишао је свет и многе шокирао.
О томе говори и састанак лидера ЕУ, који је наврат-нанос, сазвао француски председник Емануел Макрон, чија је главна тема требало да буде рат у Украјини. Овај самит је, у најмању руку, показао да европски лидери више нису лидери и да Макрон више није председник. Ничега. Чак је и немачки канцелар Олаф Шолц пре краја напустио овај састанак.
Реч је о томе што је ЕУ, која је саму себе сматрала неоспорним ауторитетом, који се ни на који начин не може доводити у питање, заобиђена у преговорима Вашингтона и Москве. Овај скуп је, осим тога, показао и нејединство лидера ЕУ. Сукоби су почели и пре него што су званичници стигли у Јелисејску палату, због супротних и непомирљивих ставова око питања Украјине.
"Не сме бити подела у погледу безбедности и одговорности између Европе и САД", изјавио је Шолц новинарима након европског самита у Паризу и истакао: "НАТО се заснива на томе да делујемо заједно."
Узалуд.
Сада на једној страни имамо премијера Мађарске Виктора Орбана, или словачког Роберта Фицу, на другој одлазећег Олафа Шолца, Емануела Макрона, који не може да састави ни стабилну владу, или неизбежне председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен.
Све су то "падајуће звезде".
Занимљиво је и да је од 27 чланица Европске уније само осам позвано на овај самит, што је показало праву природу "европске демократије". Имају ли и друге, "мање важне" чланице ЕУ, право да учествују у доношењу одлука?
Пад Европске уније је неизбежан
Како је приметио утицајни руски историчар и филозоф, директор Института за стратешке анализе Андреј Фурсов, на страницама часописа "Завтра", више није ни важно како ће изгледати пад ЕУ: "Сада је јасно је да ће Европа, која је настала након разарања Совјетског Савеза, постати прошлост."
Успон ЕУ, историјски краткотрајан, додао је Фурсов, био је много више оријентисан на дизајн него што је био спонтан. Али, успон је у међувремену постао кристално јасан.
Успон ЕУ је, наставља Фурсов, означио границе раста глобализације и, такође, њен крај: "Будући да је представљала глобалну прерасподелу у корист богатих, неолиберална глобализација је исцрпла економске ресурсе капиталистичког система, пуштајући из боце духове са којима Унија не може да се носи."
Неолиберална глобализација је поткопала националне државе, а то је била основа Вестфалског система. "Сада су нам потребни другачији облици, како бисмо преживели кризу и како би се смириле финансијске и тржишне силе које дивљају већ тридесет година", сматра руски историчар.
Како је 2002. писао некадашњи високи британски дипломата Роберт Купер, ЕУ је била прва "постмодерна империја", која се заснивала на "империјализму меке моћи". Али, овај "либерални империјализам" није, наравно, важио за све.
Изазов постмодерном свету је, пише Купер, да се навикне на идеју двоструких стандарда.
"Када имамо посла са старомодним врстама држава, изван постмодерне Европе, треба да се вратимо грубим методама из раније епохе – сили, превентивним нападима, обманама, шта год је потребно, како бисмо се изборили са онима који још живе у 19. веку. Када радимо у 'џунгли', морамо користити законе џунгле", навео је британски дипломата.
Куперов поглед на свет је био веома утицајан за токове европске политике. Али, сада се "џунгла" повампирила и дошла по своје, у лику америчког председника Трампа, који је коначно скинуо рукавице.
Револуција хаоса и обнова реда
Било је то у епохи хаоса, који је почео још 1980-их година а који је, најпре, захватио финансијску сферу, потом уништио реалну економију, националну државу и политику, као и сферу свести.
Неолиберална револуција није била само економска појава. "У ствари, требало би да говоримо о правој револуцији хаоса, чији су творци дошли до својих граница, иза чега се налази празнина, ништавило", констатује руски историчар Фурсов.
"Револуцији хаоса можемо се супротставити само кроз обнову реда", тврди Фурсов, "а она у садашњим условима мора бити само револуционарна".
После "револуције хаоса", сада присуствујемо "обнови реда", о чему сведочи руска Специјална војна операција у Украјини. Националне државе постају ствар прошлости. Сви ови процеси постали су уочљиви већ током 2011, после велике финансијске кризе.
О томе, без обзира на њихов коначни исход, говори и почетак преговора између Русије и САД у Ријаду, у Саудијској Арабији. ЕУ је, очекивано, остављена ван игре.
"Споља, ово изгледа као распад глобалног система на блокове, који подсећају на империјалне формације, а поједини аналитичари су почели да говоре о оживљавању империја, попут Отоманског царства. Заправо, требало би да говоримо о империјалним формацијама, о настанку нечег новог, а не о оживљавању старог", закључује руски историчар.
Једна од последица ових наглих промена је и слабљење англоамеричког јединства, кога је 1890-их прогласио јужноамерички магнат Сесил Роудс. Британија за то нема ни демографске, а ни економске претпоставке, док су САД обузете сопственим проблемима.
Добродошли у "врли нови свет". Свет мултиполарности, у коме све неће бити идеално, али ће, свакако, бити боље од униполарности, у којој је један суверен, САД, диктирао канибалска правила игре.