Погрешно је мислити да је историја Африке скорашња и да она почиње са историјом западног колонијализма. То је западноцентрични и колонијални поглед на свет. У ствари, Африка има веома дугу историју, која сеже од давнина.
Свет тренутно доживљава геополитичку револуцију без преседана, обележену колапсом униполарног светског поретка, успостављеног после Другог светског рата. Африка је данас најдинамичнији континент, који сасвим мења геополитичку структуру света.
У овом тренутку, афрички континент редефинише геополитички пејзаж, што за Запад значи крај хегемоније и губитак утицаја у Африци. Русија и Кина су се, у великом стилу, вратиле на "црни континент". Русија се вратила углавном војно, помажући антиколонијалистичке покрете, док Кина то ради економски, инвестицијама у афричку инфраструктуру.
Заправо, од руско-кинеске сарадње имају користи сви – и Африка и Русија и Кина. А то је управо што је Африци недостајало још од периода западног колонијализма, који је започео пре неких 500 година, када је "црни континент" постао синоним за глад и сиромаштво.
БРИКС и панафриканизам су у ствари два ступа Глобалног југа, браћа близанци. Како тврди Мухамед Ламине Каба, стручњак за геополитику и регионалне интеграције са Панафричког универзитета, панафриканизам и БРИКС су "два брата близанца, који треба да се уједине како би консолидовали свет мултиполарности", а ова "алијанса може да допринесе обликовању уједињенијег, јачег и утицајнијег Глобалног југа на међународној сцени, промовишући мир, безбедност и стабилност".
Идеје панафричког социјализма
И историја Гвинеје је старија него што многи мисле, тврди Фара Фин, Африканац рођен у Италији, на сајту "Њу истерн аутлук". Фин је, наравно, присталица панафриканизма.
Око 900. године Гвинеја је припадала царству Гана. Од 13. до 16. века на територији данашње Гвинеје су владала царства Мали, затим царство Сонгаи.
Португалски колонијалисти су стигли до обала Гвинеје између 1460. и 1470. Европљани су тада користили Гвинеју као извор робова и слоноваче. Француска је колонизовала Гвинеју 1890. и укључила је у "Француску западну Африку".
Први председник Гвинеје био је Ахмед Секу Туре, који је управљао земљом од 1957. од 1984, и руководио се идејама панафричког социјализма.
"Од самог почетка своје историје, Гвинеја је, са бројним заједницама које деле заједничку судбину, била земља афричког мултикултурализма, солидарности и јединства у различитостима. Гвинеја је играла важну улогу у раном антиколонијалном панафриканизму и наставља да буде симбол ослобођења, самоопредељења и суверенитета", наставља Фин.
На територији која се данас зове Гвинеја, наставља Фин, постојале су различите империјалне конфигурације, засноване на концепту "проширене заједнице", или "велике уније". На пример, Вагадугу, древна Гана, која је обухватала Гвинеју, Сенегал, Мали, Мауританију од 10. до 11. века.
Пример идеје афричке државности је и царство Сонгаи од 15. до 16. века, пише Фин, потом краљевина Сосо, па теократска држава Фута, затим царство Туколор, краљевство Киси, царство Васоулоу крајем 19. века, итд.
Ову древну историју покушао је да поништи брутални колонијализам Запада. Како сада изгледа, без успеха: "Није случајно што се данас, на излазу са међународног аеродрома 'Секу Туре', може видети статуа која приказује 'Велику жену' а која подсећа на дубоко значење речи 'гуине'. Сва наведена царства и краљевства су себе доживљавала као велику целину, унутар које су заједнице биле организоване у државе."
Супротно оном што тврди западна историографија, Африканци, који су насељавали територију савремене Гвинеје, развили су концепт државности, а доказ тога је и Повеља Курукана-Фуга, из 1235-1236, призната од Унеска као Манденска повеља.
Повеља Курукана-Фуга је успела да очува друштвену кохезију, јединство, права друштва и појединца, заштити жене као важне представнице у друштву, животну средину, слободу и приватну својину.
Уосталом, Абу Бакр Други је још 1312. године организовао експедиције у Америку.
Деколонизација је антиглобализам
Логична последица свега била је појава идеја панафриканизма.
Секу Туре, први председник Гвинеје 1958, који је прогласио независност 2. октобра 1958. године, био је панафрички револуционар, који се залагао за континентално јединство, у циљу превазилажења колонијализма и капиталистичког модела.
Влада Секуа Туреа се залагала за социјализам са гвинејским карактеристикама, заснован на "комунократији", у којој су традиционалне верске вредности и социјална правда ишле руку под руку.
Његов прави настављач је Томас Санкара, вође Буркине Фасо, који је убијен 1987. године.
Петог септембра 2021, војска Гвинеје је, у настојању да обнови државу, преузела власт, а председник Мамади Думбоуја постао је нови лидер Гвинеје.
"Мамади Доумбуја је човек који Гвинеји треба да се поново успостави на основу сувереног панафричког поретка", примећује Фин. У септембру 2023. године, у свом говору у УН, Мамади Доумбуја је изјавио: "Афрички народ је уморан. Ми нисмо ни за, а ни против Америке, ни за, али ни против Кине, ни за, ни против Француске, ни за, али ни против Русије. Ми подржавамо Африку. Време је да престанете да нам држите предавања и да се према опходите као према деци."
Деколонизација је, заправо, антиглобализам. Како закључује Фин, данас је Африка мора да, једном заувек, уништи глобализам: "Морамо прихватити мултиполарност, диверзификовати наша партнерства са блоковима који се супротстављају глобализму, истовремено чувајући свој идентитет и наше цивилизацијске вредности. Африка ће постати центар гравитације мултиполарног света".
Гвинеја, мозаик народа који датира из праисторије, постала је симбол афричког отпора".