Свет
Снови о америчкој "изузетности": Сви порази Запада – од Вијетнама, преко Авганистана, до Украјине
После неких 500 година доминације Запада, сада се налазимо у преломном тренутку светске историје. На једној страни је Колективни запад, који покушава да одбрани сопствени "поредак заснован на правилима", на другој су Глобални југ и Глобални исток, који настоје да формирају праведнији свет, заснован на принципима међусобног поштовања, суверенитета и мултиполарности
Протеклих деценија, главни проблем у међународним односима је то што се читавом свету намеће западни модел, који није издржао тест времена, о чему сведоче сталне кризе и ратови. На томе је почивао "поредак заснован на правилима", а ова "правила" је прописивао сам Запад, од случаја до случаја, у складу са сопственим интересима.
Историјски порекло овог система сеже још из епохе просветитељства. Просветитељство је настало у Француској, потом је нашло снажно упориште у Сједињеним Америчким Државама.
При тиме, примећује руски геополитичар Леонид Савин на сајту "Геополитика", Западу недостаје суштинско разумевање других култура. Руски етнограф Николај Миклухо-Маклај је својевремено упозорио европске научнике да нема горих и бољих народа, и да је за разумевање других култура неопходно живети у средини која је предмет истраживања.
Ово важи за сваку област друштвеног живота, коју је Запад, по правилу, поједностављује и прилично вулгарно тумачи. Ни вестфалски систем, који је почивао на раздвајању религије од политике, није успео. Како додаје Савин, "то доказује нагли успон политичког ислама од северне Африке до јужне Азије, који је сада постао више него очигледан".
Исламски поглед на свет, као и православни, има мало, или ништа заједничког са западним погледом на свет. За ислам, као и за православље, религија и политика представљају целину. Отуда у православљу доктрина о "симфонији државе и цркве". На Западу, религија је приватна ствар појединца, на другој страни је "секуларна политика".
То што Савин помиње ислам није случајно. Реч је, између осталог, о ратовима у Ираку, Авганистану, Либији или Сирији, које је Запад покушавао да учини "савременим" и "напредним", према својој мери.
Наравно, без успеха.
Који су главни страхови 21. века
Осим тога, један од битних фактора који утиче на политички живот, додаје руски геополитичар, јесте страх. А страх је уско повезан са идентитетом.
"И у 20. веку, унутрашња и спољна политика многих земаља, укључујући САД и Совјетски Савез, заснивали су се на страху", тврди Савин.
Који су главни страхови 21. века?
Страх од тероризма, од моћи корпорација, од "побуне машина", сајбер-напада, биолошког рата или вештачки изазваних епидемија, од глобалног загревања, несташице хране и воде... Али, то су страхови везани углавном за Запад, који се боји свега што је другачије.
САД и Кина представљају потпуно различите народе и традиције.
"Концепт људских права настао на основу просветитељске тезе да је Бог створио све људе једнаке, али у Кини не постоји концепт Бога, због чега, са становишта кинеске традиције, људи не могу да буду једнаки међу собом", наставља Савин.
Због тога, Кина не прихвата западну доктрину људских права. Такође, додаје Савин, Кина никада није прогласила расну супериорност Кинеза, већ је, напротив, често била жртва западне цивилизације, о чему сведочи кинески "век понижења". Расизам постоји искључиво на Западу.
"Столеће понижења" у Кини започело је 1842. године, отварањем кинеских лука за британски опијум, за шта се Енглеска изборила оружјем. Кина је тада била присиљена да препусти Хонгконг енглеској колонијалној управи. "Остатак Кине" се нашао у статусу који се може описати једино као полуколонијални.
У Кини је, заправо, спроведен прави геноцид – осиромашењем, глађу и опијумом.
До тада, око 1820, кинески удео у светском бруто друштвеном производу износио је нешто више од 30 одсто. Кина је, све до опијумских ратова, била светска привредна велесила, која је својим поданицима омогућавала релативно економско благостање. То ју је учинило привлачном метом за пљачку западних сила, предвођених Британијом, потом САД.
За Кинезе је тада наступило време сиромаштва. С разлогом овај мрачни период кинеске историје прозван је "столећем срамоте". Кинези су умирали од глади на улицама великих градова. Потом је уследила Кинеска револуција, која је окончана 1949, проглашењем Народне Републике Кине у Пекингу, на Тргу Тјенанмен.
Идеја глобалне супериорности САД
После неких 500 година доминације Запада, сада се налазимо у преломном тренутку светске историје. На једној страни је Колективни запад (уколико такав Запад још постоји), који покушава да одбрани сопствени "поредак заснован на правилима", на другој су Глобални југ и Глобални исток, који настоје да формирају праведнији глобални светски поредак, заснован на принципима међусобног поштовања, суверенитета и мултиполарности.
Запад није успео у покушајима да у низ региона пројектује сопствене визије, додаје руски геополитичар: "Отуда и сасвим очекивани неуспех преговарачког процеса о Палестини, под контролом САД, или проблем Кашмира, који није решен деценијама, као и пораз САД у Авганистану, у Сирији и, наравно, ескалација украјинске кризе, коју је, опет, изазвао Запад."
Све то има веома дубоке историјске корене, почев од ривалства западних сила у Азији, Африци или Америци, од наполеонских ратова све до Хитлеровог доласка на власт, који је изазвао Други светски рат. У САД је осим тога, додаје Савин, одувек постојала историјска озлојеђеност, на пример због совјетске револуције или због победе социјалистичке револуције на Куби.
Као што је истакао амерички историчар Гордон Вуд: „Хладни рат је почео још 1917. године, јер је СССР покушао да истисне САД са позиције 'авангарде историје'. Сада су Руси, а не више Американци, могли да покажу 'пут у будућност'."
Међутим, прави почетак мултиполарности у 21. веку почео је са руском Специјалном војном операцијом, а потом су се догађаји одвијали својом логиком.
Нема сумње да се САД и под Трампом руководе идејом "очигледне судбине" и "идејом глобалне супериорности САД".
О томе сведоче Трампове идеје, које је поновио пред оба дома америчког Конгреса, о припајању Канаде, Гренланда и Панаме. Трамп је обећао и да ће "повести човечанство у космос" и "побости америчку заставу на Марс, и још много даље".
Пожелимо му срећу у том подухвату и у осталим фантастичним америчким подухватима. Али, пре него Американци колонизују Марс, потребан нам је мир, овде на Земљи.
За почетак, у Украјини.
