Нацистички архиви у "Дану увече": Шта ће Аргентина открити, а шта ће остати теорија завере

Аргентина је одлучила да отвори најмрачнију страницу своје историје – председник Хавијер Милеи најавио је објављивање тајних докумената који би могли да открију како су хиљаде нациста, међу којима и сам врх нацистичке Немачке, високи СС официри, али и вође усташког режима и њихових сарадника пронашли уточиште у Јужној Америци.

Процене кажу да је око 10.000 нациста побегло у Аргентину уз логистичку помоћ тајних мрежа познатих као 'пацовски канали'. Ове руте су често финансиране златом опљачканим из Европе, а у њиховом финкционисању, учествовали су, према неким тврдњама, и чланови Католичке цркве.

Аргентина је била и сигурна лука за усташке вође одговорне за злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Анте Павелић, Иво Ројница и Динко Шакић су тамо пронашли уточиште, а Павелић је чак добио и заштиту режима Хуана Перона.

Где је нестало злато које су нацисти крали из окупираних земаља? Да ли ће документа потврдити спекулације о Хитлеровом бекству у Аргентину? Или открити доказе о тајним договорима између нациста и америчких обавештајних служби? Каква је улога Ватикана?

Пре него што коначне одговоре добијемо из аргентинских архива, историчари Саша Адамовић и Никола Милошевски у емисији "Дан увече" откривају шта можемо очекивати, а шта ће ипак остати само теорија завере.

"Дошло је време да се отварају архиви и то је одлична ствар, посебно за истраживаче. Они ће моћи да осветле неке тајне мрље у историји Аргентине. То су документа који по својој природи дуже времена морају да буду под ознаком тајности, јер носе импликације које могу да буду штетне по државу", каже Милошевски. 

Адамовић подсећа да је свет 60 година чекао да се објаве документа о убиству америчког председника Џона Кенедија, иако је то вероватно један од најзначајнијих догађаја у 20 веку.

"Ми и дан данас имамо проблем да разумемо шта се ту десило. Када говоримо о Другом светском рату, волим да искористим реченицу: 'Зашто је, све што знамо о Другом светском рату, погрешно?' Последњих неколико година интензивно сам се бавио историјом Другог светског рата и међународним односима тог времена и схватио сам да је оно што нам пише у књигама врло дискутабилно. И да нам историјске књиге не говоре истину. Ми, Срби, имамо искуство комунистичке диктатуре, па нам је било јасно каква нам је била историографија и да нема везе са историјском истином. Али када говоримо о Хитлеровој судбини, мислим да су он, као и његова супруга Ева Браун, извршили самоубиство, а да су сарадници онда спалили њихова тела и да зато иза њих нису остали никакви трагови. Све остале приче, сматрам да нису тачне", рекао је Адамовић, иначе аутор књиге "Ефекат Трамп". 

Саговорници РТ Балкана категорично одбијају да су сведочења Аргентинаца који тврде да су 1947. године у хотелу "Еден" срели ни мање ни више него Хитлера, истинита. 

"Они могу да тврде и да верују да су видели Хитлера, али то не значи да је истина. Он није имао шансе да побегне из Берлина. Чињеница је да већ крајем Другог светског рата полако почиње Хладни рат и силе се утркују ко ће више поена да добије на међународној сцени. Замислите само колико би поена добила она земља у блоку која би се домогла главног кривца за рат. Друга ствар, Хитлер је поразом изгубио могућност да има неку велику историјску улогу, а пред крај свог живота је био дубоко разочаран човек. Изгубио трачак наде у своју будућност, сво поверење у своје сараднике што наводи на то да је извршио самоубиство у Берлину 1945. Најмању шансу остављам да је преживео", каже Милошевски.

Адамовић додаје да је Хитлер био свестан да њему бегства нема и да пропада заједно са Рајхом. Осим тога, сматра саговорник телевизије РТ Балкан, не би дозволио ни да падне у руке Совјетима, које је сматрао својим највећим непријатељима.

"У истраживању се најмање верује онима који кажу да се нешто лично видели, јер се готово увек ради о пројекцији", наводи.

Шта ће Милеијеви докумени рећи о нацистичном благу? Да ли је оно постојало или је само још један у низу митова?

"Нацисти, као и усташе и други припадници тог блока, током ратних година су сакупили велику количину злата и других драгоцености, отимајући их од жртава. Људима су пре одласка у гасне коморе вадили златне зубе, па су совјетске војске, када су ушле у Аушвиц, пронашле 30 килограма злата извађеног само из вилица жртава. То су радили и у Јасеновцу, па су чак ножевима из пробавног тракта жртава вадили драгоцености. Део новца је ишао у приватне џепове, део у државне фондове и завршавао на имовинском стању високих званичника. Анте Павелић, када је кренуо свој пут кроз 'пацовске канале' понео је огромну количину злата. И на крају је са тим златом, преко Аустрије, Италије стигао и у Аргентину", рекао је Милошевски, историчар из Музеја жртава геноцида.

Адамовић изражава сумњу у причу о нацистичком благу и подсећа да су нацисти морали да побегну пред совјетском војском, те није ни било могућности да се организују и пребаце огромне количине богатства.

"Узмите пример Милана Стојадиновића који је у Аргентини морао да започне нов живот и захваљујући својим пословним и политичким вештинама успео да стекне поново одређени иметак. А све време су га пратиле гласине о богатству. Увек бих био веома опрезан, да све оно што звучи сензационалистички узмемо са сумњом", додаје Адамовић.