Ове године "Крцко Орашчић" (Шелкунчик) је обележио 130 година постојања. Ремек-дело руског композитора Петра Иљича Чајковског један је од најпознатијих балета на свету. Тешко је замислити било коју прославу Божића или Нове године без универзално познатих мелодија "Плеса Шећерне виле" или "Руског плеса".
Ипак, невероватно је да је, када је први пут представљен јавности, "Крцко Орашчић" наишао на прилично хладну добродошлицу.
"Желим да се отарасим тог балета"
Рад на "Шелкунчику" није лако пао Чајковском. Године 1890. добио је поруџбину за оперу у једном чину и балет у два чина од директора Царског позоришта (сада Марински театар у Санкт Петербургу) Ивана Всеволожског. Следеће године, Чајковски је кренуо на посао и, судећи по његовим писмима, за њега је то био прилично стресан период, пише РТ интернешонел.
Композитора је очигледно више интересовала опера него балет. Одабрао је данску драму "Кћерка краља Ренеа" Хенрика Херца и почео да компонује оперу под називом "Јоланта". У својим писмима, Чајковски је писао о томе да је "заљубљен" у "Јоланту". Писао је колико је то дело било фасцинантно и да је очекивао "да ће их (публику) расплакати". Истовремено, жалио се како се "уморио" од "Крцка Орашчића" и како жели да га се "отараси".
Чајковски није сам изабрао заплет за балет – идеју је добио од Всеволожског и кореографа Царских позоришта Маријуса Петипа.
Причу о Крцку Орашчићу је првобитно написао немачки романтичарски писац Е.Т.А. Хофман и први пут објављена 1816. у питању је била много мрачнија и сабласнија прича од балетске интерпретације. Године 1844. француски писац Александар Дима поново је испричао причу, чинећи је лакшом и прикладнијом за децу.
Кореограф Маријус Петипа, који је по националности био Француз и није говорио немачки, користио је француску верзију за балет. У својим почетним нацртима за либрето, Петипа је чак желео да се осврне на Француску револуцију и укључио је "кармањолу" - песму и плес популаран током Француске револуције. Касније је, међутим, концепт промењен и све везе са револуцијом су нестале.
Било је планирано да "Јоланта" и "Крцко Орашчић" премијеру имају у децембру 1891. Међутим, Чајковском је требало више времена. У априлу те године писао је свом брату о "кризи" у коју је запао и како је молио Всеволожског "да се не љути" на њега и дозволи му да представи оперу и балет током сезоне 1892-1893.
"Они мисле да могу да седнем и искомпонујем оперу за пет минута", жалио се Чајковски. То је, заправо, било напорно време за композитора. У мају исте године отпутовао је у САД и учествовао на отварању Карнеги хола у Њујорку.
Инструмент са јединственим ефектима
Ипак, рад на "Шелкунчику" није био тотална катастрофа. Током посете Паризу, Чајковски је открио потпуно нови музички инструмент под називом целеста, који је изумео париски мајстор хармонијума Огист Мустел, а први га је употребио француски композитор Ернест Шосон.
"Волео бих када (целеста) никоме не би била показана", написао је Чајковски док је издавао налоге о транспорту инструмента у Санкт Петербург. "Бојим се да су Римски-Корсаков и Глазунов упознати са њом и искористили су њене јединствене ефекте пре мене", рекао је он о двојици веома познатих руских композитора.
Чајковски је користио целесту у музици за "Плес Шећерне виле".
Помешане реакције
Чајковски се касније присећао да је нацрт свог балета завршио "у грозничавој журби" и "стално сумњајући" у своју способност.
"Са муком сам компоновао балет", пожалио се Чајковски који је вервао да је "Крцко Орашчић" "бескрајно гори" од његовог претходног балета "Успавана лепотица".
Петипа је 1892. године предао рад на "Шелкунчику" помоћнику балетмајстора Леву Иванову, који је завршио кореографију. Балет је представљен у децембру и изазвао је веома помешане реакције. Критичари су га назвали "детињастим" и "досадним" комадом коме "недостаје разума".
Ипак, балет је остао на репертоару и на крају се преселио изван Санкт Петербурга. Године 1919. "Крцко Орачшић" је први пут постављен у Бољшој театру у Москви. Касније је доживео бројне трансформације, при чему је свака нова верзија мало мењала причу.
Многи критичари сматрају да је једну од најуспешнијих верзија "Шелкунчика" поставио дугогодишњи уметнички директор Бољшог театра Јуриј Григорович 1966. Ова верзија се још увек приказује у Бољшу, а набавити карту за новогодишње изођење је скоро па немогућа мисија.
Што се тиче Маринског театра, на историјској сцени се и даље изводи верзија "Крцка Орашчића" Василија Вајонена 1934. године, док се на новој сцени налази модерна верзија уметника Михаила Чемјакина и кореографа Кирила Симонова.
Последња адаптација је мало мрачнија од традиционалне интерпретације. Верзије Григоровича и Ваинонена су слатке бајке у којима млада девојка Мари (понекад названа руским именом Маша, или Клара у другим верзијама) заспи и сања да се придружује Шелкунчиковој бици против војске мишева. Крцко Орашчић се затим претвара у принца, који води Мари у царство слаткиша. Верзија Чемајкина и Симонова, међутим, представља причу о усамљеном детету које су одрасли погрешно разумели. Маша покушава да побегне у својој машти и на крају свог путовања са Крцком Орашчиће, претвара се у шећерну фигурицу на џиновској торти.
"Шелкунчик" у свету
Публика у иностранству упознала је "Крцка Орашчића" тек у 20. веку. У почетку су само фрагменте балета изводила светски позната балерина Ана Павлова и њена трупа, као и чланови "Балле Русе" Сергеја Дјагиљева.
Дјагиљев је први дошао на идеју да направи традиционални балет који би могао да буде дуготрајни блокбастер, са циљем да ојача своје вечито очајне финансије, али се кладио на другачији балет Чајковског: "Успавана лепотица". Његова продукција није успела. Његов штићеник Џорџ Баланчин је, међутим, са "Крцком Орашчићем" то постигао.
У међувремену, пре Баланчина, 1934. године, "Крцка Орашчића" је у Лондону поставио Николас Сергејев, кореограф који је побегао из земље током Револуције. Верзија коју тренутно изводи Краљевски балет је Питера Рајтова из 1984. године и прати традицију оригиналне кореографије Лева Иванова.
У САД је Баланчинова верзија "Крцка" из 1954. постала права сензација. Ово заправо није била прва верзија балета која је виђена на америчком тлу: 1944. године поставио ју је Вилијам Кристенсен за Балет Сан Франциска. Али Баланчинова верзија је претворила "Шелкунчика" у хит који се сада изводи сваке године широм земље са огромним успехом. Године 1993, ова верзија је коришћена за божићни филм са Маколијем Калкином ("Сам у кући") у улози Крцка.
Жртва "кансел културе"
Упркос свом успеху и историји дугој више од једног века, "Крцко Орашчић" се придружио редовима класичних уметничких дела која су се напла на удару такозване "кансел" културе, односно отказивања.
Берлински државни балет је 2021. године избацио балет са свог божићног репертоара забринут како ће "политички коректна" публика реаговати на кинеске и оријенталне плесова. Страховало се да представа садржи "расистичке елементе". Исте године, Шкотски балет је такође одлучио да се позабави нечим што је назвао "неприкладним културним стереотипима". С тим циљем, компанија је ажурирала костиме и кореографију у сценама инспирисаним кинеским и арапским језиком како би "уклонила елементе карикатуре".
Ипак, упркос сукобима и препрекама, чини се да "Крцко Орашчић" неће ускоро нестати са позорница широм света.
Која је тајна његовог успеха? Фјодор Лопухов, познати совјетски кореограф коме се приписује очување великог дела наслеђа класичног балета након револуције, објаснио је то на следећи начин: "'Шелкунчик' је веома компликован. Проблем није у томе како извести причу, већ како је протумачити. Требал заронити у дубине. У супротном ћете пропасти."