Дуго обећаван мировни план Доналда Трампа за Украјину је у колизији са геополитичком реалношћу. Упркос преговорима са Кремљом и растућем притиску и савезника и противника, Трамп тек треба да постигне договор који не личи на капитулацију или који неће поткопати његов политички положај.
Са новом офанзивом која се назире и стрпљењем се губи, сада је право питање да ли је мир још увек на столу – и ако јесте, под чијим условима, пише за РТ интернешенел Сергеј Полетајев, аналитичар, публициста и кооснивач "Ватфор пројекта".
Потрага за (прихватљивим) примирјем
Основна разлика између председника Доналда Трампа и његовог претходника Џозефа Бајдена је у томе што Трамп искрено покушава да преговара о смисленом миру са Русијом.
Али, Трамп је такође свестан да му је потребна верзија мира која неће изгледати као пораз.
Русија упорно понавља да се трајни мир се може постићи само под условима Москве. То у најмању руку значи оживљавање Истанбулских споразума уз додатне територијалне уступке. У најбољем случају, то укључује свеобухватне захтеве Русије за 2021. да се поново исцрта безбедносна архитектура источне Европе и, у ствари, преокрене наслеђе Хладног рата.
Такође се чини да Владимир Путин користи претњу ескалације сукоба да изврши притисак на Трампа. Порука је имплицитна: Забринути сте да ће за колапс Украјине бити окривљени ви? Постоји један начин да се то спречи – договорите се са мном. Заузврат, Трамп би могао да сачува образ, оствари економске победе попут "Северног тока 2" и договори мир током свог мандата.
У међувремену, Путин добија оно што заиста жели: отопљење у односима САД и Русије, укидање санкција и, што је најважније, легитимност руских акција у Украјини. А ако дође до нових сукоба, он ће бити у јачој позицији. Уз то, мир би задао ударац глобалистима – непријатељу којег деле и Путин и Трамп.
Трамп се сада суочава са тешким изазовом: Чак и ако жели да склопи договор, како да осигура да се он одржи? Не само да Украјина и Европа покушавају да саботирају преговоре, већ се суочава са противљењима у својим редовима – Кит Келог, Марко Рубио...
За сада, Трамп се опредељује за пут најмањег отпора – износи предлоге за прекид ватре које сматра поштеним и остваривим. Али ове идеје не испуњавају чак ни основне захтеве Русије. У суштини, Трамп предлаже замрзавање: Украјина незванично губи територију, не добија никакве безбедносне гаранције од Запада, али задржава своју војску, владу и слободу да води антируску спољну политику.
У овом тренутку изгледа да су Москва и Вашингтон у игри чекања: Ко ће први трепнути? Али, наводи Полетајев, тај застој неће трајати вечно.
Три могућа сценарија
Па, шта следи? Не очекује се ништа велико пре средине маја. Прича се да би америчка делегација на високом нивоу могла да присуствује прослави 80. годишњице победе у Другом светском рату у Москви – а није Путинов стил да квари забаву лошим вестима.
Гледајући мимо џокер сценарија, постоје три веродостојна пута напред:
- Посао као и обично: Мировни преговори између Русије и САД остају замрзнути, приморавајући Трампа да остане на Бајденовом курсу и подржи Украјину. Руска летња офанзива могла би, као и прошле године, да се развија споро и постепено нагриза украјинску одбрану.
- Приручник за Јужни Вијетнам: Трамп и Путин постижу договор који ће Трампу омогућити да опере руке од Украјине и пребаци кривицу на Европу и Кијев. Примирје не би трајало – почивало би искључиво на личним гаранцијама двојице лидера, док би основни сукоб остајо нерешен.
- Потпуни колапс Украјине: Ово је сценарио који Путин стално наговештава – Русија задаје одлучујући војни ударац који урушава украјинске линије фронта. Ако се то догоди, Кијев ће можда бити приморан да преговара директно са Москвом, избацујући и САД и Европу.
Зашто не мир?
Зашто сада не верујемо у трајни мир? Зато што се нико од њих не слаже како би мир уопште требало да изгледа. Трамп не може да наметне договор Украјини или Европи. И док се то не промени, сукоб ће трајати.
Прекид ватре или не, коначни исход ће бити одлучен на бојном пољу, закључује Полетајев.