Како је Молдавија постала економска и политичка колонија Запада

Ова земља мора да превазиђе своју нечасну улогу објекта међународних односа и постане независан и предвидљив субјект, каже бивши молдавски политичар

Молдавија данас има радикално прозападну владу и, у исто време, представља једну од најсиромашнијих и политички најнестабилнијих земаља Европе. Судбина Молдавије је, по много чему, парадигматична за читав исток Европе.

Ослобођене од "комунизма", источноевропске земље су похрлиле у "капитализам", који им је обећао благостање, срећу и просперитет. Очигледно, "просперитет" је заобишао већину, од Пољске, преко Румуније и Бугарске, све до држава на Балкану.

Неке од ових земаља прошле су кроз "своје" ратове, попут земаља бивше Југославије, или Молдавије и Придњестровља, друге се сада спремају за "предстојећи рат са Русијом". 

На челу Молдавије тренутно се налази прозападна премијерка Маја Санду, која очекује да ће њена земља "постати део Европске уније" и да ће се то "догодити пре краја деценије." Постоји парадокс у томе: што је политика неке државе више прозападна, она све дубље тоне у сиромаштво. Пут се наставља, а станица је све даља.

"Да би разумели Молдавију и њене проблеме, конзументи западних медија морају да прихвате да оно што је добро за западне земље није нужно савршено и за друге, које имају различиту историјску, религијску, цивилизацијску и културну позадину," навео је бивши молдавски политичар Јуриј Рошка за "Геополитика.ру".

Након распада СССР-а, "западни мајстори транзиције из суморне комунистичке прошлости у светлу либералну будућност" игнорисали су разлике и наметнули универзални рецепт за све бивше комунистичке земље." Хладни рат, који се водио "између комунизма и капитализма", окончан је поразом комунизма.

Један обавезан пут за све

Сваком народу на истоку Европе остављен је само један пут развоја: "бивше комунистичке земље позване су да направе 'цивилизацијски скок' и да своја друштва прилагоде стандардном моделу."

"Познати концепт 'Запада и остатка', импрегниран класичним евроцентризмом, победници из евроатлантских центара моћи прописали су као обавезан." То је значило да ове земље треба да понове пут којим је већ прошао Запад: демократија, тржишна економија и људска права, секуларизам, отворене границе и усклађивање са "једином цивилизацијом на главној сцени - Западом".

Настала је трагикомична ситуација. После 50 година Хладног рата између Истока и Запада, Запад је победио, Исток је капитулирао. У ствари, "први пут у историји, поражена страна прихватила је услове капитулације као поклон". Био је то "план геополитичке и економске колонизације", наводи Рошка.

Ствари су се,  тада чиниле крајње једноставним. Нико, или готово нико, ни на Истоку ни на Западу, није имао другачији приступ овој новој геополитичкој и историјској стварности. Исток је, при том, изгледао срећно: "Исток се морао западњачити, иначе није могао да превазиђе своју комунистичку прошлост, оствари просперитет и постане 'нормално и развијено друштво'".

Колапс комунистичког система довео је до стварања интелектуалног вакуума, а овај "вакуум је одмах попуњен либералном парадигмом, која се чинила савршеном, неоспорном и аксиоматичном."

Рецепт за Трећи свет

Тако је Молдавија купила "карту у само једном правцу". Из године у годину, Молдавија је извршавала све "драгоцене налоге" западних центара моћи, као што су ММФ, Светска банка, Стејт департмент или Европска унија.

Као и сви остали, Молдавија је копирала институције, законодавство и економски модел, прихватила је либерализацију цена, извршила масовну приватизацију, отворила унутрашње тржиште за западни капитал, робе и услуге, изједначила стране и домаће предузетнике… Једном речју, Молдавија је учинила све како би испунила "критеријуме" које су јој сугерисали из иностранства. "Ипак, обећано стање опште среће није дошло".

Овде није реч о томе да су Молдавци неспособни да примене рецепт, пише Рошка. Модел који је увезен или наметнут споља није ни могао да донесе позитивне резултате. Овај модел није створен да произведе "просперитет за све", већ само за уски круг оних који "контролишу економску игру".

Принцип да се влада што мање меша у бизнис значио да је бизнис препуштен егоистичним интересима малог броја људи, на штету свих осталих. Прихватање западног модела у основи је значило прихватање економског колонијализма Запада.

Молдавија је, попут велике већине других источноевропских земаља, претворена из економије која производи у економију која троши.

Молдавци данас претежно раде у иностранству, како би зарадили новац који се троши у Молдавији за куповину робе произведене у иностранству. Молдавија је, такође, потписала и "споразум о слободној трговини" са ЕУ. Како закључује Рошка: "Тим горе по нас, абориџинско становништво коме се ове стаклене перле продају за природне ресурсе и кључне секторе националне економије".

Запад је у читавој Источној Европи применио у длаку исти третман какав је пре тога користио у Трећем свету.

Промена парадигме

Слепо следећи савете фридманизма и "чикашких момака", и преузимајући квазирелигијске принципе такозваног Вашингтонског консензуса, Молдавија је постала типична сиромашна земља, као и многе друге земље у Источној Европи. Овај пут одвео је Молдавију право у катастрофу, проузрокујући застрашујуће демографске последице.

Али главни узрок катастрофе Молдавије није само "усвајање доминантног неолибералног дискурса," уочава Рошка. Још важнији разлог је "претерана послушност владајуће класе у односу на спољне (западне) центре моћи".

"Развојни партнери", који Молдавији позајмљују огромне количине новца, не представљају никакве добротворне фондације, већ пука оруђа глобалне плутократије, која покушава да оствари астрономске профите. Спољно финансирање, у замену за слободну трговину, прилагођавање домаћег законодавства на штету локалног бизниса у интересу глобалне корпоратократије, кројење монетарне, царинске, фискалне, буџетске и социјалне политике изван земље, значајно су смањили способност државе да спроводи независну економску политику.

"Тржишном фундаментализму" није могуће супротставити се на изборима који се, уз то, одражавају сваке четири године. Пука смена партија и коалиција не може довести до радикалних промена. Све разлике између странака спадају у "минималну грешку коју допуштају аутори економске и финансијске политике споља".  

Заправо, како примећује Рошка, оно што је потребно Молдавији јесте промена парадигме. "Без постављања праве дијагнозе немогуће је излечити болест."

Рошка види једино решење у "мудром прилагођавању молдавских институционалних, законодавних, финансијских и економских капацитета међународном контексту и промовисању сопствених националних интереса, у партнерству са државама које разумеју молдавске проблеме и имају вољу да сарађују са Молдавијом у обостраном интересу".

Додуше, то је лакше рећи него учинити. Али "ништа значајно у историји није урађено без велике стратешке визије, без постављања високих циљева изван уобичајеног размишљања".

Тотални рат против Русије

Први интерес Молдавије је да афирмише свој неутрални статус. Попут осталих земаља Источне Европе, Молдавија нема никаквог интереса да се меша у сукоб великих сила, САД (Запада) и Русије, још мање да заузима прозападни курс.

Другим речима, Источна Европа има право да постоји као засебан геополитички простор, уместо да служи као слепо оружје САД, уперено против Русије. Молдавија не треба да буде америчка колонија, као што је била до сада, наводи Рошка.

Молдавски интерес није ни да постане чланица НАТО-а, нити део њеног "економског крила", Европске уније, на чему инсистира владајућа коалиција, као што нема интерес ни да наоружава Украјину. А управо њене прозападне елите данас претварају Молдавију у "заробљену државу", у државу таоца. Данас је Молдавија само "економска колонија, коју су поробиле иностране као и домаће клептократе и олигарси."

Појављивање "homo oeconomicus-а" на историјској сцени довело је до потчињавања политике економији, када центар моћи прелази у руке власника капитала. Молдавија данас има марионетску владу, на чијем челу је Маја Санду, а таква ситуација је могућа зато што је локална олигархија, која манипулише марионетама у влади, исто тако манипулисана од стране глобалне олигархије.

Ова олигархија, такође, како тврди Рошка, манипулише сопственим марионетама, као што су еврокомесари, слуге из ММФ-а или Светске банке. Други разлог је тај што локалне плутократе толеришу и подржавају глобалне плутократе и што молдавски вазали прихватају да буду искоришћени у тоталном рату против Русије.

Посебно сраман пример је, како примећује Рошка, "неприхватање да руски новинари дођу у Молдавију, као и њихова депортација директно са кишињевског аеродрома у Москву." Ово несумњиво штети економским и политичким интересима земље, али користи интересима глобалних стратега, који одржавају тензије на руским границама, користећи "нове демократије" Источне Европе као геополитичко оруђе.

Молдавија мора да промени своју русофобску политику својих прозападних елита. "Једна од најпопуларнијих митова на Западу је да је Русија претња глобалном миру и демократији." Ипак, прави проблем није "агресиван карактер садашњих руских владара или недостатак демократије у земљи, већ огромни руски природни ресурси и територије за којима жуди глобална елита."

Ко је "лош момак"?

Антипутиновска пропаганда данас представља Путина као "лошег момка". У ствари, он није довољно "кооперативан" да жртвује националне интересе Русије на олтар плутократских интереса. Русија је суверена земља, пре свега захваљујући свом војном потенцијалу.

Што се тиче Придњестровља, интерес Молдавије није нови рат. Рошка овај проблем илуструје једном анегдотом: "Пре неколико година питао сам једног руског дипломату, бившег амбасадора у Молдавији: 'Да ли ће Русија моћи да оконча своје војно присуство у нашој земљи?' Одговор је био брз, директан и искрен. 'Господине Рошка, погледајте географску карту. Американци су у Румунији. Дакле, ми услед стратешких околности морамо да останемо у Молдавији'."

Молдавија мора превазићи своју "нечасну улогу објекта међународних односа" и постати независан, правичан и предвидљив субјект. Треба само погледати пример Украјине или Грузије.

"Шта се десило када су владари ових земаља следили савете својих прекоморских пријатеља? Да ли ће неко обновити територијално јединство ове две земље? Можда Сједињене Државе?". Американци су већ постигли свој циљ: натерали су и једне и друге да осећају трајну потребу за "заштитом САД" од такозване руске претње.

Румунски научник Мирча Елијаде није био "западњак", већ човек "треће културе", која је традиционално играла улогу "моста између Запада и Византије, између Запада и словенског света (Русије), између Оријента и Медитерана."

Оно што важи за Молдавији блиску, румунску културу, као "културу посредовања, контаката и великих синтеза између различитих цивилизација", важи и за Молдавију, за културе европског истока и југоистока, као и за читаву Источну Европу, а нарочито за Балкан. Слично Елијадеу, Јуриј Рошка не жели да види своју земљу као "зону геополитичких сукоба" већ као "златни мост између Истока и Запада."

Рат или сарадња корисна за све?

Интерес Молдавије није нови рат са Придњестровљем, нити са Русијом.

Игор Додон, бивши председник, а сада један од молдавских опозиционих првака, раније је изјавио: "Упркос свим околностима, у овим тешким условима, морамо одржавати добре стратешке односе са Русијом. Не треба нам нови рат. Не треба да се придружујемо антируским санкцијама, нити да напустимо ЗНД, као што то жели Маја Санду."

Молдавији, која је данас колонизована и поробљена земља, закључује Рошка, потребна је "интелектуална револуција" или "интелектуална деколонизација", која би омогућила напуштање старих стереотипа и наивних приступа.

Овај процес могу извести само нове националне елите. Односно, они који колективну судбину свог народа претпостављају својим личним интересима. А то није неопходно само Молдавији, неопходно је и многим другим источноевропским земљама, које данас имају русофобске и прозападне владе.

Источна Европа кроз своју историју није била само зона сукоба и ратова, већ и "зона додира и сарадње" између Западне Европе и Русије, Запада и Истока.