Свет
Водећи руски политиколог упозорава: Пред нама су деценије сукоба, свет који смо познавали је завршен
Водећи руски стручњак за спољну политику Иван Тимофејев процењује да се свет вратио сукобима и да сада само остаје нада да они неће бити нуклеарни
Године 1989. "кратки 20. век" завршио се "крајем историје" и победом западног капиталистичког света над совјетским социјалистичким пројектом. У то време, није преостала ниједна држава, или заједница у свету која је нудила реалну алтернативу америчком виђењу економије, друштва и политичког система под вођством САД.
Совјетски блок се сам распао. Велики део се брзо интегрисао у НАТО и Европску унију. Други велики светски играчи почели су да се органски интегришу у светски систем са центром на Западу много пре краја Хладног рата. Кина је задржала висок ниво суверенитета у смислу свог домаћег поретка, али је брзо прешла у капиталистичку економију, активно тргујући са САД, ЕУ и остатком света, пише водећи руски експерт за спољну политику и програмски директор "Валдајског клуба" Иван Тимофејев за РТ интернешенел.
Пекинг је, у међувремену, избегавао да промовише социјалистички пројекат у иностранству. Индија је избегавала да тражи сопствене глобалне пројекте, иако је до данас такође задржала висок ниво идентитета у свом политичком систему и до сада је избегавала придруживање блоковима и савезима. Други велики играчи су такође остали у оквиру правила игре "либералног светског поретка", избегавајући покушаје да се то оспори.
Појединачни бунтовници попут Ирана и Северне Кореје, нису представљали велику претњу, иако су изазивали забринутост због свог тврдоглавог отпора, упорног промовисања нуклеарних програма, успешног прилагођавања санкцијама. Због тога је, наводи Тимофејев, сваки потенцијални војни напад на њих био искључен. На кратко се чинило да би радикални исламизам могао да се позиционира као "глобални изазов" али ни он није могао да уздрма постојећи поредак.
Првобитно спектакуларне војне кампање САД и њихових савезника у Ираку и Авганистану, на крају су учиниле мало на "демократизацији" исламског света. Али ни то није довело до глобалне промене. Штавише, борба против радикалног исламизма је чак ојачала идентитет западног света као чувара секуларног и рационалног, насупрот религиозном и фундаменталистичком.
Русија је, на први поглед, нашла своју нишу у новом светском поретку. Земља је постала периферна економија специјализована за снабдевање сировинама. Њено тржиште су жељно експлоатисале глобалне западне компаније. Њена крупна буржоазија постала је део глобалне елите. Њена индустрија је или деградирала или се укључила у глобалне ланце. Људски капитал се постепено смањивао.
У целини гледано, западни "партнери" су Русију доживљавали као ослабљену и прилично предвидљиву силу. Повремени изливи негодовања због бомбардовања Југославије, рата у Ираку или револуција на постсовјетском простору били би некако "испеглани" и нису се сматрали великим проблемом, пише Тимофејев.
Било је могуће критиковати Москву због њеног "наслеђа ауторитаризма" или стања људских права, периодично јој држати предавања и то "мешати" са похвалама њеној културној сродности са Западом, али истовремено стављајући јој до знања да неће бити дубље интеграције.
Стидљиви покушаји руских бизнисмена да купе компаније попут "Опела" или "Ербаса" или да стекну имовину у другим областима – другим речима, да успоставе нешто равноправније и међузависне економске односе – били су неуспешни. Москви је такође веома експлицитно речено да њена забринутост око војног ангажмана Запада на постсовјетском простору нема легитимну основу и да ће бити игнорисана.
Све у свему, крајем 2000их, па чак и 2010их, могло се говорити о прилично високом степену одрживости поретка који је успостављен од краја Хладног рата. Међутим, 2022. године коначно је постало јасно да је "крај историје" завршен. Свет је сада наставио свој уобичајени ток глобалних преокрета, борбе за опстанак, жестоке конкуренције и ривалства, пише Тимофејев.
Да бисмо адекватно проценили ову нову фазу, важно је разумети значење идеје "краја историје", наводи експерт. Њено поистовећивање са добро познатим концептом Франсиса Фукујаме пружа само површно разумевање; "крај историје" има много дубље нормативне и политичко-филозофске корене који се могу наћи првенствено у две модернистичке политичке теорије – либерализму и социјализму. Оба су заснована на веровању у неограничену моћ и нормативну вредност ума. Ум је тај који омогућава човеку да преузме контролу над силама природе као и елементарним силама, и мрачнијим странама људске природе и друштва.
У САД либерализам и реализам коегзистирају деценијама. Први има идеолошку и доктринарну улогу. Друго је некако иза паравана, компензујући идеолошке шаблоне прагматизмом и здравим разумом. Отуда често критикована америчка "политика двоструких стандарда".
У СССР-у, испод бетонских плоча социјалистичког веровања, постојала је и сопствена верзија реализма који није био рефлексиван у мери у којој је био у Америци, али је имплицитно развијана међу академском науком, дипломатијом и интелигенцијом. Постојање овог слоја (њена икона је касније постао Јвгениј Примаков) омогућило је Русији да прилично брзо стекне прагматичну основу за своју спољну политику након неколико година идеализма крајем 1980их и почетком 1990их.
До 2000их, руска спољна политика је коначно била на реалистичном путу. За разлику од САД, Москва није имала идеолошку перспективу и није хтела да је има, пошто се заситила таквим опсесијама током совјетског периода. У САД и на Западу у целини, идеолошка компонента је опстала, додатно потврђујући њен значај у контексту победе у Хладном рату.
Дуализам идеологије и прагматизма, међутим, има своју замку. А то је да идеологија може бити не само параван за прагматичне реалисте, већ и предмет вере за мноштво дипломата, академика, новинара, војске, бизнисмена и других представника спољнополитичке елите, наводи Тимофејев.
Идеологија је способна да буде самоодржива вредност која друштвено деловање може да учини вредносно-рационалним, а не циљно-рационалним. Приступ спољној политици у смислу демократизације, односно степена укључености у глобалну тржишну економију, пример је утицаја идеологије на перцепцију спољне политике и формулисање спољнополитичких циљева. На покушај демократизације Авганистана може се гледати са скептицизмом, али у САД је постојао приличан број искрених присталица те идеје.
И догматизам америчке спољне политике и њен реализам показали су се кључним за краткоћу "краја историје". Ова мешавина је довела до неодрживих политика попут поменуте авганистанске авантуре, с једне стране, и одступања од "канона", израженог у двоструким стандардима и насилном промовисању интереса под побожним слоганима, с друге стране. Први је довео до расипања ресурса и ерозије вере у свемоћ хегемона (авганистански отпор је успео да се ослободи не само "неефикасног СССР-а", већ и "ефикасне САД" са свим својим савезницима).
Други је био ерозија поверења и растући скептицизам код других великих играча. Русија је била прва, затим је Кина почела да долази до сличног схватања. У Русији је то почело да се појављује усред ширења НАТО-а на исток на постсовјетском простору. У Кини се то догодило касније када је тадашњи амерички председник Доналд Трамп покренуо напад у облику трговинског и санкционог рата не трепнувши оком.
Међутим, Москва и Пекинг су одговорили другачије. Русија је 2014. ударила песницом о сто, а затим преврнула сто. Кина је почела снажно да се припрема за најгори сценарио, а да још није отворено изазивала САД. Али чак и без таквог изазова, у Вашингтону се Кина доживљава као опаснији дугорочни противник од Русије.
Године 2022. остаци ере "краја историје" коначно су постали ствар прошлости. Међутим, није било повратка у Хладни рат. Руска политика је углавном забринута за безбедносне интересе. Она није изведена из идеологије, иако укључује компоненте идентитета "руског света", као и историјске мотиве за супротстављање нацизму. Русија не нуди глобалну идеолошку алтернативу упоредиву са либерализмом – нити је Кина још предузела такве иницијативе.
Крај "краја историје" је значајан по неколико других детаља. Прво, једна велика сила је ризиковала да се одрекне предности "глобалног света" преко ноћи. Историчари ће се расправљати о томе да ли је Москва тако брзо очекивала тако оштре санкције и одлазак стотина страних компанија. Међутим, јасно је да се Русија енергично прилагођава новој реалности и да не жури да се врати глобализацији усредсређеној на САД.
Друго, западне земље су се упустиле у веома оштру "чистку" руске имовине у иностранству. Преко ноћи, њихове јурисдикције су престале да буду "сигурна уточишта" у којима се поштује "владавина права". Сада је политика та која даје предност, а Русија је једина лука у коју њени грађани могу да нађу релативни мир. Стереотипи о "стабилности и безбедности" Запада се руше. Наравно, мало је вероватно да ће тамо започети сличну чистку друге имовине. Али гледајући Русе, спољни инвеститори се питају да ли би требало да заштите своје ризике.
Треће, показало се да би на Западу могли да се суоче не само са одузимањем имовине, већ и са директном дискриминацијом на основу националности. Хиљаде Руса који су "бежали" од "крвавог режима" изненада су се суочили са одбацивањем и презиром. Други који покушавају да докажу да су чак и већи "русофоби" од својих партнера домаћина трче испред антируског пропагандног воза. Међутим, то не гарантује да ће их тврдоглави догматичари пригрлити.
Сукоб између Русије и Запада ће се вероватно развући деценијама, без обзира на то како се сукоб у Украјини заврши. У Европи ће Русија играти улогу Северне Кореје, уз много веће способности. Велико је питање да ли Украјина има снаге, воље и ресурса да постане европска Јужна Кореја.
Сукоб између Русије и Запада ће довести до јачања улоге Кине као алтернативног финансијског центра и извора модернизације. Јача Кина ће само убрзати своје ривалство са САД и њиховим савезницима. "Крај историје" је завршен повратком на свој уобичајени ток.
Један од њих је колапс светског поретка као резултат великих сукоба између центара моћи. Остаје да се види да ли следећи циклус неће бити последњи за човечанство, с обзиром на ризике од отвореног војног сукоба између великих сила са накнадном ескалацијом у нуклеарни сукоб пуних размера.
