Џихадисти, америчко топовско месо

Појава "исламистичких добровољаца" из Чеченије на страни украјинских снага које се у Бахмуту боре против руских трупа, потврђена и од украјинског Министарства одбране, учинила је поново актуелном тему о стратешком савезништву радикалних исламиста, такозваних бораца Исламске државе, и Сједињених Америчких Држава, односно колективног Запада.

Конкретно, према саопштењу украјинског министарства, реч је о "хероју ичкеријског народа Абдулу Кариму", заправо Абдулу Хакиму ел Шишанију, који је тајним каналима стигао с Блиског истока у Украјину. Ел Шишани се све до 2017. године борио на страни џихадиста у Сирији против легалне владе Башара Асада.

Доказа да су борци Исламске државе (ИСИС) тајно финансирани и подржавани од америчке владе данас има доста, почев од званичног извештаја Одбрамбене обавештајне агенције Пентагона из 2012. године, у коме се наводи да Запад, поједине земље Персијског залива и Турска подржавају (исламистичку) сиријску опозицију, док Русија, Кина и Иран подржавају владу Башара Асада. Овај извештај, између осталог, показује да је Вашингтон у исламистима видео "стратешког партнера" за обарање владе у Сирији.

Тајни мејлови Клинтонове

О сарадњи америчке владе и ИСИС-а говорио је и Џулијан Асанж, оснивач сајта "Викиликс", у интервјуу који је за телевизију РТ из амбасаде Едвадора дао новинару Џону Пилџеру.

На Пилџерово питање да ли верује да су исти катарски, саудијски и други арапски званичници, који су донирали Фондацију Клинтон, финансирали и ИСИС, Асанж је одговорио: "Да".

Асанж је тада цитирао мејл бивше државне секретарке Хилари Клинтон од 17. августа 2014, у коме Клинтонова каже: "Треба да искористимо наша дипломатска и уобичајена обавештајна средства да извршимо притисак на владе Катара и Саудијске Арабије, које пружају тајну финансијску и логистичку подршку ИСИС-у и другим радикалним сунитским групама у региону."

Ова порука је, према Асанжовим речима, посебно значајна, јер америчка влада никад није јавно признала да ове државе финансирају ИСИС, тврдећи да су њихови финансијери "одметнути принчеви" који на своју руку финансирају терористе "упркос неодобравању њихових влада."

Другим речима, борце ИСИС-а и других џихадистичких група на Блиском истоку, попут Ел Нусре, уживају прикривену подршку САД, које их користе за своје циљеве, шаљући их, према потреби, са једног на друго ратиште. Америка деценијама користи радикалне исламисте као своју "пешадију" и "топовско месо".

Ћутање западних медија

Наравно, ова подршка је скривена и о њој се уопште не говори у западним медијима. Бивши амерички дипломата Џејмс Џатрас проговорио је о везама исламистичких организација и владе САД, указујући и на интервју који је дао бивши премијер Катара.

Премијер Катара изнео је истину о томе како је његова земља сарађивала са Саудијском Арабијом и Турском, под руководством САД, током Обамине администрације, у допремању оружја и новца џихадистичким терористима у Сирији.

"Овај експлозивни интервју", каже Џатрас, "представља јавно признање са високог нивоа о шуровању и координацији четири земље ради дестабилизације једне независне државе (Сирије), укључујући и могућу подршку Ел Нусри или Ал Каиди."

"Бивши премијер Хамад бин Џасим бин Џабер ел Тани, који је надгледао сиријске операције у име Катара до 2013, рекао је, уједно признајући да су заливске земље наоружавале џихадисте у Сирији са одобрењем и подршком САД и Турске: 'Нећу да улазим у детаље, али поседујемо комплетну документацију о томе како смо преузели ствар у своје руке (у Сирији)'."

"Он је изјавио да су и саудијски краљ Абдулах (који је владао до своје смрти 2015) и Сједињене Државе доделили Катару водећу улогу у тајним операцијама вођења посредничког рата."

Иначе, Џатрас је овај и сличне доказе понудио тиму Доналда Трампа током предизборне кампање 2016, након што је, у августу исте године, Трамп оптужио Барака Обаму и Хилари Клинтон да су, тим редом, оснивач и суоснивач ИСИС-а. "Медијски и политички свет", наставља Џатрас, "био је скандализован овим оптужбама. Наводно неутрални сјатови који пресуђују шта је истина а шта не, одмах су ступили у акцију и осудили Трампа. 'Нетачно', пресудио је сајт 'Фетчек'. То је флертовање с 'теоријама завере', просудио је 'Снапс'. 'Екстремна лаж', оценио је 'Политифект'."

Али то су уобичајени начини реаговања западних медија. Сајтови који "проверавају истину" представљају начин цензуре и прикривања за Запад непријатних информација.

Шта се потом десило? Ништа. "Нико из Трампове администрације није ни писнуо. Нити је ишта од тога објављено на 'Фоксу'. И једни и други су ћутали, као и мејнстрим медији, који су, као што се могло и предвидети, били тихи попут гробова оних стотина хиљада Сиријаца које су побили џихадисти."

Осама бин Ладен као доброчинитељ

Заправо, везе владе САД и исламиста, као и везе са украјинским нацистима, много су старије. Оне сежу још из доба Хладног рата. У Совјетско-авганистанском рату САД су наоружавале и опремале муџахедине, који су се борили против совјетских трупа у Авганистану, с тим што тада Саудијац Осама бин Ладен није био терориста већ "храбри борац за слободу авганистанског народа". Како се један од "одметнутих саудијских принчева" могао борити за слободу народа у Авганистану?

Бин Ладен је тада, по савету Збигњева Бжежинског, једног од кључних америчких геостратега, послат у Авганистан. Његов покрет, који се супротстављао Совјетима, из којег ће се касније изродити злогласна Ал Каида, уживао је неподељену подршку америчких војних и обавештајних структура. 

Нешто касније, 1993. године, интервјуисао га је "славни" новинар и ратни извештач Роберт Фиск, за британски "Индипендент", и открио потпуно другачијег, "мирољубивог" и "промењеног" Осаму.

Бин Ладен је тада, пише Фиск, изгледао импозантно, "у својој хаљини са златним ресама, с високим јагодицама, уским очима и дугачким смеђим огртачем, као планински ратник из легенди о муџахединима."

Бин Ладен је за ту прилику претворен у скромног "предузетника", који гради "потпуно нови ауто-пут, који се протеже од Картума до Порт Судана, у дужини од 1.200 километара."

Обама је тада негирао да су га током Авганистанског рата оружјем опскрбљивали Американци: "Ни ја, а ни моја браћа нисмо видели доказе америчке помоћи. Када су моји муџахедини победили, а Руси били протерани, почеле су поделе (између герилских покрета), па сам се вратио изградњи путева у Таифу и Аби." У Картум је Бин Ладен дошао "са свом опремом коју је користио пре само пет година за изградњу герилских стаза у Авганистану."

Од "доброчинитеља" до америчког "државног непријатеља број један"

Бин Ладен је тада на Западу представљан као доброчинитељ. Ипак, он је, како је сам рекао, "слао своје арапске борце, Египћане, Алжирце, Либанце, Кувајћане, Турке и Тунишане, у Авганистан, и то не стотине, већ хиљаде". Подржавао их је "и оружјем и сопственом грађевинском опремом". Заједно са својим ирачким инжењером Мухамедом Садом, Бин Ладен је тада "пробио огромне тунеле у Зази планинама у провинцији Бахтијар, за герилске болнице и складишта оружја на 20 километара од Кабула".

"Када се напише историја авганистанског покрета отпора, допринос Бин Ладена, као и индиректни резултат његове обуке и помоћи, може се показати као прекретница у новијој историји милитантног фундаментализма, чак и ако он данас покушава да умањи своју улогу", написао је Фиск. Ко би тада рекао да ће се Осама бин Ладен за веома кратко време претворити у "најтраженијег светског терористу" и америчког "државног непријатеља број један"?

Египатска штампа је у то време писала да је он у Судан дошао са стотинама арапских бораца из Авганистана. Круг западних амбасада у Картуму сугерисао је да су неки од тих "Авганистанаца" "сада обузети идејом о новим светим ратовима у Алжиру, Тунису и Египату". "Бин Ладен је тога добро свестан", додао је Фиск.

"'Смеће од медија и амбасада', одговара Бин Ладен. 'Ја сам грађевински инжењер и пољопривредник. Да сам имао кампове за обуку овде у Судану, не бих могао да радим овај посао'."

Реалност је демантовала Бин Ладена, јер је у Судану трајао рат који је окончан тек 2005. године. У арапским земљама ће ускоро уследити "арапско пролеће", још једна (не)промишљена америчка акција, која ће започети у Тунису, 17. децембра 2010. године, самоспаљивањем дечака Мухамеда Бузизија, наводно "у знак протеста против полицијске корупције."

Порођајни болови Новог Блиског истока

Додуше, Обама је слављен на Западу осам година пре напада на њујоршке Куле близнакиње, за који је, без претходне истраге, оптужен Бин Ладен. Авганистан, којим су тада владали талибани, оптужен је да подржава "тероризам". Рат против Авганистана предводила је коалиција западних земаља, са Сједињеним Државама и Британијом на челу. Уколико прескочимо све недоумице око терористичке акције од 11. септембра, ипак остају нека важна питања. На пример, како је било могуће да је америчка инвазија, уколико није раније помно припремана, почела једва месец после напада од 11. септембра 2001? Рат је започео тачно 7. октобра 2001, званично као одговор на терористичке нападе на Њујорк и Вашингтон.  

Овај рат је послужио као повод да САД читавом свету објаве свој "рат против тероризма" – рат у коме ће "последњој светској суперсили" бити дозвољено да нападне било коју земљу, без "сувишних објашњења". У овом рату уништена је, за почетак, најпре авганистанска, потом и ирачка држава.

Амерички државни секретар Кондолиза Рајс увела је 2006. године у употребу термин "Нови Блиски исток". Терористичка акција од 11. септембра представљала је увод у серију америчких ратова на Средњем и Блиском истоку, односно почетак реализовања америчког концепта "Новог Блиског истока". "Ми присуствујемо порођајним боловима у којима ће се породити Нови Блиски исток", изјавила је Рајсова 2006.

Амерички план "Новог Блиског истока" подразумевао је разбијање низа држава на широком подручју, укључујући и Ирак и Сирију. САД је у тим ратовима била потребна милитантна пешадија, "извршиоци радова на терену."

Узлет разних џихадистичких група одвија се у периоду од америчке окупације Ирака до 2012. године.

Свесна одлука Обамине администрације

Вратимо се извештају Одбрамбене обавештајне агенције из августа 2012, који је декласификован на захтев групе "Џудишал воч", у складу са Законом о слободном приступу информацијама.

У овом извештају се прецизира да је спољна подршка за џихадистичке снаге, у којим истакнуту улогу играју Ал Каида у Ираку (AQI) и Муслиманско братство, које се боре против сиријске владе, створила "могућност за успостављање проглашене салафистичке (радикалне исламистичке терористичке) кнежевине у источној Сирији, што је управо оно што силе које подржавају опозицију и желе, ради изолације сиријског режима". У то време је Хилари Клинтон била Обамина шефица Стејт департмента.

Следеће године, у априлу 2013, проглашена је Исламска држава Ирака и Сирије. На врхунцу моћи, ИСИС је контролисао територију са преко 10 милиона становника која је укључивала и велике делове Сирије и Ирака.

У Сирији је Обамина администрација водила исту политику "промене режима" која је довела и до катастрофе у Либији. То је подразумевало и слање великих количина новца и оружја као подршку џихадистима под вођством Ал Каиде.

Коментаришући извештај из 2012, генерал Мајкл Флин, бивши директор ДИА, у интервјуу за "Ал Џазиру" 2015. рекао је да оно што је постало ИСИС није резултат "жмурења" Обамине администрације већ "свесне одлуке" да дозволи предвиђено стварање "салафистичке кнежевине".

Како је тада рекао генерал Флин: "Ствари су јасне. Једва годину дана од почетка Сиријског рата, Обамина администрација је знала да ће се формирати џихадистичка квазидржава уколико се буде наставило с подршком терористима. Обамина администрација је, у сарадњи с регионалним савезницима, донела свесну одлуку да настави с подршком која је довела до формирања ИСИС-а, баш као што се и очекивало. Обамина улога као оснивача и улога Хилари Клинтон као суоснивача не могу бити јасније."

Ни после овог није било никаквог одговора из западних медија. Како закључује Џејмс Џатрас: "Чак и генерал Флин, који се о томе јавно изјаснио 2015, више није помињао 'пиштољ који се још пуши' из ДИА, исте оне агенције коју је претходно водио."

ИСИС, између примитивизма и софистицираног постмодернизма

ИСИС је, тврди се, "формиран као милитантна група, која своје корене вуче од сунитских фундаменталистичких организација које су почетком 2004. настале у Ираку после америчке инвазије".

Избијање грађанског рата у Сирији је ИСИС-у дало прилику да прошири своје активности на Запад, односно да "склопи савез с другим исламистичким групама и да добије оружје, опрему и новац од САД и њихових савезника".

Родно место свих ових група и њихове идеологије је, без сумње, Саудијска Арабија, са својим "иновацијама ислама", које су представљане као повратак "чистом исламу".

Саудијски вехабизам је основа на којој су се темељили радикални исламистички покрети у Авганистану, Чеченији, Ираку, Сирији, па и на Балкану. Истраживач ових покрета Бернард Хајкел описао је ИСИС-ов верски систем као "неку врсту неукроћеног вехабизма".

У Исламској држави се, такође, спроводила политика прогона мањинског становништва (Курда, Асираца, Јермена), као и прогона верских мањина (хришћана, Језида, шиита). Једноставно, како каже Јирген Тоденхефер, у њему сви они који не верују у ИСИС-ово тумачење ислама "морају да умру". Ово ИСИС чини идеалним савезником САД, које шире и распаљују верску, националну мржњу и екстремну нетолеранцију, свађајући народе и религије.

Према појединим истраживачима, ИСИС је практиковао нову врсту рата. Овај "нови рат", који спроводе ИСИС и други милитантни исламистички покрети, заправо је прилагођавање војних интервенција "Глобалног Севера" (Запада) новим околностима.

Они практикују "постмодерно ратовање, које карактерише велики утицај на информациони простор, умрежени приступ, извођење индиректних и тајних акција, као и посебан квалитет нових технологија." Ратовање Исламске државе обележава и широка употреба оружја високе технологије и друштвених медија, брзих аутомобила, мобилних телефона и компјутера.

ИСИС представља "живот џихада повезан са модерном урбаном културом". Акције ИСИС-а су спектакуларне и имају готово холивудску атмосферу терора, срачунату да заплаши и паралише непријатеља. Укратко, ИСИС је западни колико и блискоисточни феномен, који "повезује крајњи примитивизам и софистицирани постмодернизам".