Горки биланс "Пустињске олује"

Седамнаестог јануара 1991, САД и западни савезници започели су војну операцију "Пустињска олуја", масовним ваздушним ударима по војним и индустријским циљевима у Ираку и Кувајту, свега 19 часова после истека ултиматума Уједињених нација Багдаду.

"Више од тридесет година касније," примећује Би-Би-Си, "овај рат, виђен кроз маглу скорашњих сукоба, данас можда изгледа као чист војни успех, или чак као последња значајна победа америчких и британских снага." Би-Би-Си се тих дана, за разлику од Ирачана, присећа са носталгијом: "Имајући у виду потоње војне неуспехе Запада, неки би чак могли да се осврну на њега са трачком носталгије."

У ствари, у питању је очигледни неуспех, или војни пораз, који се, слично као и ратна авантура у Авганистану, окончава америчким повлачењем из Ирака. Како примећује чак и "Ал азира", све америчке интервенције против Ирака "оставиле су стазу уништења и хаоса у овој држави и регији", а данас се можемо запитати и "зашто је овај рат уопште вођен".  

Овај неуспех је у потпуном раскораку са оптимизмом којим је одисао на свом почетку и са величином војних снага које је Запад ангажовао у том сукобу.

Први рат у Персијском заливу "окупио је највећи војни савез после Другог светског рата - више од 30 савезника, укључујући Велику Британију, која је послала 50.000 својих војника, САД, Саудијску Арабију и Египат".

На почетку војних операција коалиционе снаге су располагале са шест носача авиона, 2.430 авиона и 42 бригаде. Насупрот њима је стајала ирачка војска са углавном застарелом опремом, коју је чинило око 750 авиона, 5.800 тенкова и око 1,2 милиона војника.

Почетак униполарног света

Први рат против Ирака означио је и својеврсну "технолошку револуцију". Био је то први рат у коме су САД користиле "паметне бомбе" и прецизно навођене пројектиле. Према изјави Мајкла Кларка, професора ратних студија са Краљевског колеџа у Лондону, то је "на многе начине био НАТО-ов рат за који се Запад све време припремао, али га никад није повео у Европи."

Ипак, није то био само "обични рат", или једна у низу рутинских америчких војних интервенција - био је то стварни почетак "новог светског поретка", кога је, у име САД, прогласио тадашњи председник Џорџ Буш Старији.

Био је то и почетак "униполарног поретка", у коме су САД диктирале "правила" и војно интервенисале широм света. Са "биполарним светским поретком" је било завршено, Хладни рат је окончан. Крајем исте године, распао се Совјетски Савез, споразумом који је 8. децембра 1991. потписан у Беловешкој шуми. "Према овом споразуму, некад јединствена држава, СССР", пише руски геополитичар Александар Дугин, "била је растурена у једном трену." Био је то и "колосалан пораз у бици копна против мора."

Русија се тада "предала, подигла је белу заставу", каже Дугин. "И, штавише, прихватила је`истину`непријатеља – његов систем вредности, његове норме, његова правила, парламентаризам, либералну демократију, идеологију индивидуализма, хедонизам и комфор, тржиште."

Исте године на мети САД наћи ће се Југославија, у којој ће САД подржати нове, националистичке режиме и распад земље. За разлику од Ирака, Југославија ће, у складу са америчким плановима, постати подељена земља, са међусобно завађеним народима.

Године 1999. њихова мета постаће и Србија, односно тадашња Савезна Република Југославија. Америчка ратоборност кулминираће у "бескрајним ратовима против тероризма", које ће САД прогласити после 11. септембра 2001, укључујући рат против Авганистана или други рат против Ирака.

Према многим мишљењима, у питању је серија "неоколонијалних ратова" које је водио Запад, на челу са Сједињеним Државама, ради доминације и хегемоније над планетом.

Почетак тога је означила сада већ злогласна "Пустињска олуја", у бруталној демонстрацији војне моћи против неупоредиво слабијег Ирака. Овај низ ратова наставља се и данас, под разним изговорима, у Украјини и на многим другим тачкама планете.

Медијска сатанизација

Још и више него у самој војној технологији, како примећује Војислав Гавриловић са Универзитета одбране у Београду, кампања против Ирака "била је пропраћена медијским извештавањем без премца у дотадашњој историји." Међутим, ово медијско извештавање било је "у већини случајева једнострано и пристрасно, а суштински је имало улогу пропагандне кампање која је сатанизовала Ирак и његово државно руководство, уз истовремено преувеличавање војних могућности САД."

Нешто касније, 2003. године, уследио је други рат против Ирака, под изговором да Ирак поседује оружје за масовно уништење. Ово је, како се убрзо показало, такође била лажна оптужба, којом је демонизован ирачки председник Садам Хусеин.

"Након нешто више од годину дана интензивне пропаганде", констатује Војислав Гавриловић, "кампања је кулминирала ратом и окупацијом Ирака, а медији су и у тој фази напада на Ирак имали запажену улогу, овај пут као информативна пратња војним операцијама, са циљем постизања психолошких ефеката. Искуства из овог периода показују да интензивно медијско разарање кредибилитета једне државе и њене власти може довести до физичког уништења те државе, што намеће закључак да у савременом свету, односно информационом добу, медији могу бити једно од средстава вршења агресије против суверених држава."

Зашто је Ирак постао америчка мета?

Тадашњи амерички председник је обећао да ће Америка створити "слободан и миран Ирак", али се и ово обећање показало као лажно. Ирак је задуго дестабилизован америчком интервенцијом.

Зашто су САД изабрале за мету баш Ирак, арапску и муслиманску земљу која је, слично као и Сирија, имала секуларни режим?

"У геополитичком смислу, Ирак је у очима америчких неоконзервативаца посматран као централна земља арапског света, чији су потенцијали за америчке интересе ограничени диктаторским режимом. Рачунало се да би процесом демократске метаморфозе Ирак могао да постане `извозник` америчке демократије у региону и тако допринесе учвршћивању америчких позиција на Блиском истоку. Са друге стране, у енергетском смислу, успостављањем политичке контроле у Ираку, САД би добиле додатно нафтно залеђе и алтернативу Саудијској Арабији, чију дволичност Вашингтон све теже подноси."

"Ирачки режим Садама Хусеина је, у једном делу америчке политичке елите, углавном окупљене око неоконзервативног лобија, дуго времена пре почетка инвазије на Ирак 2003. године био на мети амбиција за његово свргавање. Ове амбиције постојале су још и пре Првог заливског рата и операције `Пустињска олуја`. Пол Волфовиц, који је у време Бушове администрације био заменик секретара одбране и један од главних умова америчке одбрамбене политике, још 1979. као аналитичар при Пентагону саставио је тајни извештај о Ираку који је ову државу оценио као претњу по регион, уз констатацију да Ирак представља "ризик по своје суседе и америчке интересе", уочава Гавриловић.

Сада више нема сумње да је "неоконзерватини лоби" овом интервенцијом покренуо ланац догађаја који је убрзо измакао контроли САД. Америчка интервенција у Ираку и свргавање лаичког режима Садама Хусеина отворила је пут за стварање Исламске државе. У Сирији је Обамина администрација водила исту политику "промене режима" која је довела и до катастрофе у Либији.

У априлу 2013. проглашена је такозвана Исламска држава Ирака и Сирије, која је на врхунцу моћи контролисаала територију са преко 10 милиона становника, укључујући и велике делове Сирије и Ирака.

Тек је руска подршка влади у Сирији окончала америчке планове за "Нови Блиски исток", које је 2006. представила државна секретарка Кондолиза Рајс. Ни Сирија ни Ирак данас, упркос свим настојањима САД, нису подељене земље, а Сирија, којом и даље влада Башар ел Асад, представља оданог руског савезника.

Једном речју, све се одвијало другачије него што је планирано у Вашингтону.

Чак и Саудијска Арабија, некад највернији амерички савезник у региону, данас измиче контроли САД.

Окретање САД ка Пацифику?

Сада САД тврде да желе да окончају "бескрајне ратове", пре свега на Блиском истоку, који Америци, наводно, више није "стратешки важан".

Одлука о повлачењу из Ирака је у духу "нове стратешке политике САД да тежиште својих војних и дипломатских напора пребаци са Блиског истока на Пацифик и Кину." Међутим, непознат број америчких војника остаје да "саветује и обучава ирачке снаге."

Један од разлога зашто САД покушавају да изађу из "бескрајних ратова" на Блиском истоку је њихова цена. За 20 година, САД су на њих потрошиле 6.400 милијарди долара, у њима је погинуло око 7.000 америчких војника, више од 50.000 је рањено. Чак 19 милиона Американаца су бивши борци – један од седам пунолетних Американца је ратни ветеран.

Азија и Пацифички океан су у фокусу америчког интересовања од 2010. године, када су представници америчке администрације закључили да је потребно зауставити даље јачање Кине уколико желе да САД и даље остану "водећа светска сила."