Черчил, "ратник" англосаксонске империје

Винстон Черчил ће остати упамћен као одлучни британски ратни вођа у Другом светском рату и као један од најважнијих, а можда и кључних архитеката Хладног рата.

Черчил није био само политичар, већ и историчар и писац, па чак и сликар. Такође, био је један од свега осморо људи у историји који су постали почасни грађани САД. Уосталом, његова мајка је била Американка.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1952. Године 1956. добио је и награду "Шарлемањ", коју му је доделио немачки град Ахен као "особи која је највише допринела европској идеји и европском миру."

Умро је 24. јануара 1964, од последица можданог удара, који је доживео девет дана раније.

Черчил, Гебелс и Хладни рат

Черчилу се обично приписује да је аутор синтагме "Хладни рат". Не без разлога. У ствари, термин "Хладни рат" први пут је употребио је Бернард Барух, саветник америчког председника, током дебате у америчком Конгресу 1947. године.

Ипак, Черчил је већ током марта 1946. у говору у Фултону (САД), у атмосфери наступајућег Хладног рата, позивао на "крсташки рат против комунизма" и на "обавезу одбране атлантске заједнице" од комунистичког непријатеља са Истока.

Черчилу се још приписује и измишљање термина "гвоздена завеса", што је пре њега употребио министар пропаганде злогласног Трећег рајха Јозеф Гебелс. У својим дневничким забелешкама од 13. марта 1945, скоро годину дана пре Черчиловог говора, Гебелс овај термин користи да опише улазак Црвене армије у Румунију: "Ово је стара тактика Кремља - чим Совјети окупирају неку земљу, спуштају гвоздену завесу како би могли да наставе свој страшни, крвави посао."

Такође, у запису од 17. марта 1945, Гебелс пише: "Гвоздена завеса се спустила на судбину Румуније." Ово је поновио и следећег дана: "Стаљин је одавно спустио гвоздену завесу."

"Стаљин је спустио гвоздену завесу", ову реченицу "уметника" пропаганде Гебелса, могао је да потпише и Черчил, и то у исто време.

Морални ефекат употребе бојних отрова против "дивљачких племена"

И Черчил и Гебелс, непомирљиви противници у Другом светском рату, ипак имају нешто заједничко. На првом месту, антикомунизам и колонијалистички, расистички однос према „небелим народима“. С тим што је Гебелс заговарао "вредности белог, аријевског народа", а Черчил је преферирао (такође беле) Англосаксонце.

Черчил је био одушевљени присталица и заговорник расизма, империјализма и колонијализма. На територијама бившег Османског царства под британском управом заговарао је употребу бојних отрова у гушењу побуна.

О томе је, са позиције британског државног секретара рата (1919—1921), писао:

"Није ми јасна халабука која се диже око питања употребе гаса. Ми смо на Мировној конференцији постигли сагласност о даљој примени бојних отрова као метода ратовања. Ја се снажно залажем за примену бојних отрова против дивљачких племена. Морални ефекат би био изузетан, а број људских жртава сведен на минимум. Нема потребе за коришћењем најсмртоноснијих бојних отрова: могу се користити и бојни отрови који изазивају иритацију и мучнину, и који би ширили терор међу становништвом."

Године 2020, у време расно мотивисаних протеста у Британији, Черчилове статуе су биле заштићене, како не би биле вандализоване.

"Галипољски касапин"

Као први лорд Адмиралитета био је идејни творац и заговорник катастрофалног искрцавања снага Антанте код Галипоља на Дарданелима у Првом светском рату, због чега је стекао надимак "галипољски касапин".

Ипак, његова главна преокупација као министра рата била је интервенција западних савезника у Руском грађанском рату. Черчил се залагао за западну интервенцију, тврдећи да је "бољшевизам дете које треба задавити у колевци". У том циљу, Черчил је успео да добије сагласност за интензивирање британског учешћа у овом сукобу.

Када су Британци ипак поражени 1920, после повлачења енглеског контигента из Русије, Черчил је издејствовао слање наоружања Пољској, која је потом извршила инвазију на Украјину.

Следеће, 1921. године, именован је на место државног секретара за колоније.

Черчил је у великој мери одговоран и за изазивање Велике глади 1943, од које је умрло око 2,5 милиона Бенгалаца. Изостајање британске помоћи гладнима у Бенгалу било је део смишљене политике "спаљене земље", како би се, у случају јапанске инвазије на тадашњу британску Индији проблем оставио непријатељу - Јапану.

Черчил је, такође, наредио и осветничко и с војног гледишта бесмислено бомбардовање Дрездена, упркос томе што је овај град имао мали стратешки значај и био проглашен за "отворени (не брањени) град", као што је подржавао и спроводио уништавање многих других немачких градова.

Операција "Незамисливо", једна од најмрачнијих Черчилових тајни

Када се већ назирао крај Другог светског рата и када је постало јасно да ће Црвена армија сломити Вермахт и ући у Берлин 1945. године, Черчил је наложио британском генералштабу да изради планове за продужење рата против Совјетског Савеза.

Операција "Незамисливо" је назив за два повезана ратна плана за наставак рата против СССР-а.

У тим плановима се разрађује идеја о фронту који би био отворен на потезу између Хамбурга и Трста, и у којем би против Совјета биле ангажоване 64 америчке, 35 британских, као и четири пољске и 10 немачких дивизија, уз подршку око 6.700 ловаца и 2.500 бомбардера.

Почетак операције планиран је за 1. јул 1945. Американци су први пут тестирали атомску бомбу 16. јула. Шестог, односно 9. августа први пут је употребљена против Јапана.

"Једна од најмрачнијих тајни" некадашњег премијера Черчила описана је у књизи британског историчара Џонатана Вокера. Како наводи овај аутор, операција је подразумевала инвазију на Совјетски Савез у стилу покушаја Наполеона и Хитлера да освоје Москву.

Карантинска баријера која штити цивилизацију

Године 1946. Черчил је одржао говор у коме је рекао: "Од Шћећина на Балтику, до Трста на Јадранском мору, спустила се гвоздена завеса на континент. Иза ове линије се налазе све престонице древних држава централне и источне Европе. Варшава, Берлин, Праг, Беч, Будимпешта, Београд, Букурешт и Софија, сви ови познати градови и њихово становништво постали су део територије коју сада морамо звати совјетском интересном сфером."

Што се тиче идеје о подели Европе на два дела и спуштања "гвоздене завесе", треба подсетити да је ова идеја много старија од Черчила и времена након Другог светског рата. Черчил ју је само интерпретирао на нов начин.

Како примећује историчар Лари Вулф у књизи "Откривање Источне Европе", овај "изум" поделе континента на два непомирљива потиче из доба просветитељства. Западна Европа је тада пронашла "своју супротну половину у Источној Европи: у сеновитим пределима заосталости, па чак и варварства."

Она је преживела у култури и у њеним менталним мапама све до данас.

"`Гвоздена завеса` из послератног периода тачно је одговарала ранијем нацрту и готово је било заборављено, скривено или намерно потиснуто да је у ранијој епохи читав континент био подељен, то јест да је већ раније створено раздвајање Источне и Западне Европе."

Подела је оживела, или још од 18. века никад није ни била стављена ван снаге, а потом је апсолутизована у доба Хладног рата - новог, биполарног светског поретка, који почива на супротстављању Запада Истоку.

Таква "гвоздена завеса" је већ у 18. веку, пише Вулф, требало да представља својеврсну "карантинску баријеру која одваја светлост хришћанске (у ствари, либералне) цивилизације од свакојаких опасности које се скривају у сенци": од комунизма, православља, ислама, словенства, заосталости, тираније, деспотије (обавезно оне "оријенталне"), безнадежног сиромаштва и дивљаштва.

Черчил је био прави представник идеје "једине, англосаксонске цивилизације", која се супротставаља "нецивилизованом" и "варварском" Истоку, односно "остатку света".