Човек који је управљао Украјином је склоњен – и Зеленски можда буде следећи

Зашто пад Андреја Јермака још не значи и коначну пресуду председнику кијевског режима, питање је на које је покушао да одговори Виталиј Рјумшин, новинар и политички аналитичар.

Корупционашки скандал који је недељама доминирао украјинском политиком коначно је достигао прву велику прекретницу.

Наш избор

Глобалистичке елите и чудо Фон Брауна: Украјина – земља издајника и светаца

Под растућим домаћим и међународним притиском, Владимир Зеленски је сменио Андреја Јермака, свог шефа кабинета, најближег повереника и де факто другог најмоћнијег човека у земљи.

Годинама је Јермак био широко виђен као сиви кардинал украјинске политике, истакао је Рјумшин на сајту РТ интернешенел.

Заједно са бизнисменом Тимуром Миндичем, наводно је надзирао разгранату корупциону мрежу у енергетском и одбрамбеном сектору, делујући под надимцима "Али Баба" и "Ала Борисовна".

Рјумшин сматра да је значај Јермаковог уклањања тешко преценити.

"Ако се ишта важно догодило у Украјини после фебруара 2022, Јермак је обично био у самом центру. Он је био главни политички инжењер Зеленског, градећи вертикалу власти која је ефикасно потиснула председника Врховне Раде и концентрисала моћ унутар председничког кабинета", анализирао је руски аутор.

"Управо је Јермак постављао лојалисте по министарствима, службама безбедности и регионалним администрацијама, он је организовао кампање против политичких ривала, нарушавао елементе локалне самоуправе и предводио тиху чистку личности које су се сматрале претњом – од градоначелника до бившег команданта оружаних снага Валерија Залужног."

Другим речима, Јермак је радио непрекидно како би осигурао да сваки крупни процес у Украјини пролази кроз њега и његовог шефа.

И био је близу успеха. Да је тандем Зермак успео у летњој офанзиви против антикорупцијских тела НАБУ и САПО, Зеленски би можда и формално постао врста аутократе. Али бивши комичар је одустао у одлучујућем тренутку – оклевање које је на крају запечатило судбину његовог пријатеља.

Последице за Зеленског су озбиљне.

Прво, изгубио је контролу над вертикалом власти коју је Јермак годинама градио. Управо је Јермак, а не Зеленски, координисао владу, безбедносни блок и обавештајне службе преко мреже личних лојалиста.

Сада када је нестао, не постоји очигледан наследник који би могао да реплицира такав степен утицаја.

"Машинерија може неко време наставити да ради, али оператера више нема", додаје се у тексту.

Друго, ауторитет Зеленског у сопственом табору озбиљно је оштећен. Брзина којом је пустио Јермака низ воду – након само једне претресне радње у његовом стану – шокирала је елиту.

Ако је Зеленски спреман да се одрекне најближег савезника без икакве борбе, шта то шаље као поруку свима осталима? Украјински медији већ извештавају да чланови његовог тима траже "нове покровитеље".

"Лојалност у Кијеву је одувек била трансакциона – сада је отворено крхка."

Ово слабљење неминовно погађа и преговоре са Вашингтоном, где је Јермак играо централну улогу.

Неки коментатори тврде да ће његов одлазак омекшати украјински став, с обзиром на то да се његов наследник, шеф Савета за националну безбедност и одбрану Рустем Умеров, сматра флексибилнијим.

"Украјински непопустљив став у мировним преговорима одувек је био лични став председника кијевског режима. Јермак га је само изражавао. Ко год га наследи, пренеће исту поруку", наводи Рјумшин.

Једина сила која би могла да измени преговарачки став није персонална промена, већ продубљујућа политичка криза, а она је већ у току.

Осећајући слабост, украјинска опозиција покренула је координисан напад.

Партије Петра Порошенка и Јулије Тимошенко заједно су издале ултиматум којим траже распуштање владе и расподелу министарских ресора опозиционим фракцијама.

У међувремену, унутрашње незадовољство расте и унутар владајуће странке "Слуга народа". Неколико посланика се јавно жалило на то како су Зеленски и Јермак заобилазили Раду.

Неки сада размишљају о напуштању фракције, а ако чак четири оду – Зеленски губи већину. Тада више не би могао да изгласа законе, укључујући и буџет, без подршке непријатељских фракција – што отвара простор за политичку уцену.

Због тога се у Кијеву оживљава сценарио који се разматрао још у марту.

У том сценарију, Зеленски је приморан да поднесе оставку, а Тимошенко, претходно постављена за председницу Раде, постаје вршилац дужности председника. У тој улози потписује мировни споразум са Русијом, окончавајући сукоб под условима које диктира политичка нужда, а не илузије о бојишту.

Колико је то вероватно?

Није неизбежно, али више није ни незамисливо, сматра Рјумшин.

За сада, Зеленски и даље има подршку својих западноевропских покровитеља, који нису спремни да дозволе окончање конфликта и решени су да спрече потпуни колапс украјинске државне управе.

"Могуће је да је Зеленски жртвовао Јермака управо да би осигурао наставак те подршке. Судећи по недавним изјавама, као што је јавна одбрана Зеленског од стране Емануела Макрона у контексту питања о корупцији, изгледа да је тактика успела."

Руски експерт: Пад "сиве еминенције" кијевског режима је обрачун САД и ЕУ

Али веће питање гласи: имају ли Западноевропљани уопште полуге да стабилизују Украјину? Може ли Брисел обуздати опозицију исто као што обуздава Зеленског? Или ће Порошенко и Тимошенко то уравнотежити користећи везе које од почетка године граде са Американцима?

Подељена Украјина је једна ствар. Украјина у којој ривалске фракције траже подршку различитих западних покровитеља – нешто је сасвим друго.

Једно је, међутим, већ извесно – пад Јермака није само корупционашки скандал.

"Он означава прву велику пукотину у систему који је Зеленски изградио – систему који се у великој мери ослањао на неформалну моћ једног човека. Како се тај систем тресе, Украјина улази у нову фазу унутрашње борбе. А као и увек, када политика у Кијеву постане турбулентна, последице ретко остају ограничене на његове границе", закључује Виталиј Рјумшин.