Свет
Истраживачки директор Валдај клуба: Вашингтон више не доживљава Русију као Мордор
Нова стратегија САД покреће дубље питање: може ли паневропска кућа да буде обновљена
Ново издање Националне безбедносне стратегије САД оштро раскида са претходним документима. На први поглед изгледа као стандардни председнички оквир, али се више чита као идеолошки манифест.
Оно што се истиче је тон према Западној Европи. Најоштрија критика није усмерена ка Русији или Кини, већ ка Европској унији. За ауторе, ЕУ је одступање од либералног поретка. Структура која је одвела европске нације на странпутицу. САД сада идентификују своје праве континенталне партнере у Централној, Источној и Јужној Европи, наметљиво изостављајући западне и северне државе које су покретале послератну интеграцију.
Како пише Фјодор Лукјанов, аналитичар и истраживачки директор Валдај клуба за међународне дискусије, амерички идентитет је настао на темељу одбацивања Старог света, корумпиране, тиранске Европе из које су досељеници бежали у потрази за верском и економском слободом.
"Република фармера" је одавно нестала, али њен оснивачки мит остаје снажан. У данашњем конзервативном препороду, тај мит се вратио још јачи. Трампове присталице се надају не само да ће оживети идеализовану прошлост, већ и да ће поништити већи део 20. века. Најпрецизније либерални интернационализам који је покренут када је Вудро Вилсон увео САД у Први светски рат.
Министар рата Пит Хегсет је експлицитно изразио ово одбацивање у недавном говору на Реган форуму. Доле са утопијским идеализмом; живео тврди реализам.
Вашингтон, у овој визији, види свет као скуп сфера утицаја које контролишу најмоћније државе, од којих су две САД и Кина. Улога осталих, вероватно укључујући и Русију, биће разјашњена у предстојећој војној стратегији Пентагона.
Најнеочекиванији елемент је ипак начин на који се Русија третира. За разлику од претходних стратегија, Русија није приказана као претња или одметнички актер. Нити је представљена као глобални изазивач.
Уместо тога, Русија се појављује као део европског пејзажа. Као суштинска компонента континенталне равнотеже. Нови циљ Вашингтона је да створи европско решење у којем Русија учествује, али не као равноправна глобална сила. Логика је једноставна: сами Европљани не могу да калибришу ову равнотежу, па Америка мора да интервенише у њихово име.
У суштини, аутори предлажу повратак, у новом облику, "концепту Европе" из 19. века. Са Русијом укљученом, али ограниченом. Паралела са либералним пројектом после Хладног рата је упечатљива. Тада је Запад такође замишљао Русију интегрисану у стабилан европски систем, али под западним идеолошким вођством. Слогани су се променили; хијерархија остаје.
У најмању руку је охрабрујуће што је Вашингтон напустио карикатуристички приказ Русије као неке врсте Мордора, фантастичне слике која је доминирала западним дискурсом последњих година. Нови тон је мирнији, прагматичнији, готово клинички. Али место додељено Русији и даље није оно које земља може да прихвати. Млађи партнер у реконструисаној европској кући није улога која одговара стратешким амбицијама Русије.
Штавише, чак и сама премиса делује сумњиво. Идеја да се Европа може поново изградити у кохерентан политички ентитет, са или без Русије, далеко је од извесне. Фрагментација континента је дубока, његови интереси различити, а зависност од спољних сила укорењена.
Америчка стратегија замишља Европу реорганизовану према америчким преференцијама, интегрисану у атлантски оквир који у крајњој линији служи циљевима Вашингтона. Да ли таква Европа постоји чак и као теоретска могућност је сасвим друго питање.
Русија ће, са своје стране, пажљиво проучити овај амерички пројекат. Али његова путања је већ постављена. Дугорочни стратешки циљеви Москве – суверенитет, мултиполарни поредак и слобода маневра ван европског театра – не уклапају се у потпуности у континенталну равнотежу коју су осмислиле САД. Чак и ако би се паневропска кућа могла обновити, Русија се не би задовољила да служи као један од њених декоративних стубова.
Нова америчка доктрина је можда умеренија од реторике последњих година, али она и даље замишља Русију ограничену у систему усмереном ка Западу. Та визија припада прошлости. Русија ће наставити својим путем, вођена не идеолошким прокламацијама из иностранства, већ сопственим разумевањем своје будуће улоге у светској политици, закључује Лукјанов а преноси РТ интернешенел.
Live
