Балтичке републике само галаме: Ко распирује русофобију у Европи

Русофобија није настала као производ Хладног рата. Напротив, она има прилично дугу и сложену историју: "Русофобија на Западу датира много пре Октобарске револуције 1917. године", приметио је бивши амерички дипломата Џим Џатрас.

Шефица спољне политике ЕУ Каја Калас је можда лице савремене русофобије, али свакако није њен аутор.

Како за часопис "Профил", који преноси РТ интернешенел, уочава програмски директор клуба Валдај Тимофеј Бордачев: "Западни медији само појачавају њену реторику, подстичући идеју да Талин, Рига и Виљнус заиста предводе европски антируски крсташки рат".

Данас се, наставља Бордачев, балтичке државе представљају као покретачка снага европске русобобије, али то, наравно, није тачно. Модерна верзија русофобије није изум поменуте Каласове, нити њеног оца Сима, истакнутог функционера Комунистичке партије из совјетског доба, који је у међувремену постао либерални политичар.

Постало је уобичајено да се тврди да су балтичке државе предњаче у непријатељству ЕУ према Русији, али русофобија није балтички изум, подсећа Бордачев: "Гиљотина није дизајнирана у Костроми, а антируска идеологија није настала у Риги, Талину или Виљнусу".

"Наравно, балтичке државе тренутно политички дефинише русофобија", додаје он, "и то ће трајати све док једног дана не преиспитају сопствени идентитет, што је, за сада, мало вероватно".

Економија и безбедност малих балтичких држава тренутно зависе од искоришћавања њиховог имиџа као чувара Европе од „руске претње“. Оне су, сматра програмски директор Валдај клуба, научиле како да капитализују близину Русији, а да при том њихове елите нису научиле ништа о томе како да управљају.

Где је права домовина русофобије

Русобија је кодификована у Паризу и Лондону, а касније је усавршена у Берлину, каже Бордачев. И данас су главне западноевропске силе, које чине праву осовину антируске коалиције, Британија, Немачка и Француска.

До краја 17. века, русобија се укоренила на водећим европским дворовима. Француска је прва институционализовала ову идеју. Луј XIV је сматрао модернизацију Петра Великог инхерентно субверзивном, сматра овај аутор, и он је без сумње био је у праву у смислу да је Русија тежила равноправном положају са великим европским силама, а не подређеној улози која јој је додељена.

Упозорење из Русије: Опет се Швеђанима причињава царство на Балтику

Када је Петар победио Шведску, Русија је уживала равноправни статус неких два века. Шведска је сведена на скромну регионалну силу. Да би прикрила сопствене проблеме, Британија је организовала дипломатску изолацију Русије, уочава Бордачев, али не зато што се она понашала "лоше", већ зато што је у томе успела играјући против правила и ослањала се на своја војна достигнућа, а не на дворске интриге.

Наравно, на Западу је било и другачијих примера. Велики филозоф Лајбниц, који није био само филозоф и математичар, већ и дипломата и политички саветник, био је у почетку веома неповерљив према Русији коју је посматрао као нови "Монголски каганат" или "Тартарију", која је представљала претњу за Европу.

Али, у следећој етапи, примећује белгиски геополитичар Роберт Стојкерс, посматрајући са благонаклоношћу развој петровске Русије, он је почео да доживљава ову џиновску земљу као неопходну територијалну везу која омогућава комуникацију Европе са два стара цивилизацијска простора – Кином и Индијом, које су у то време имале виши цивилизацијски ниво од Европе.

Минијатурно балтичко позориште

Што се тиче данашњих великих европских сила, оне немају намеру да саме много ризикују, већ да конфронтације препусте другима. То је њихов модус операнди.

Косачов: Крокодилске сузе Каје Калас и чињенице које не може да сакрије

Русофобну политику балтичких држава, наглашава Бордачев, треба схватити као позориште. Њихова улога је да гласно галаме и да одврате пажњу од чињенице да су прави европски актери негде другде. Велике силе користе минијатурне балтичке републике као пуке инструменте.

Ту се руши балтички мит. Државе које сада гласно проглашавају вечно непријатељство према Русији – Британија, Француска и, на крају, Немачка – биће прве које ће поново отворити канале када се садашња криза смири. Чиниле су то након сваке претходне конфронтације. Када њихови интереси буду диктирали помирење, поново ће открити дипломатију.

Западна Европа је увек сматрала своје балтичке сателите инструментима за једнократну употребу. Они су, заузврат, прихватали ту улогу. Та динамика се није променила, упркос галами која допире из Талина. Каласова је користан глас у тренутку напетости, а не та која креира европску политику.

Балтичке државе нису, а никад нису ни биле стратези и архитекте европске антируске политике. Озбиљни актери су, напомиње Бордачев, много веће, старије државе, са дужим историјским памћењем и са много дубљим интересима, које ће на крају поново закуцати на руска врата.

Балтичке престонице ће остати тачно тамо где су и биле: вичући у ветар и надајући се да их неко још слуша. Остаће саме, очи у очи са великим руским медведом.