Најтежи задатак у новој америчкој стратегији: Како уразумити "посрнули континент"

Кроз историју, све осцилације у америчкој доктрини биле су директно везане за Европу. Западна Европа и данас заузима посебно, симболичко место у америчкој идеологији.

Године 1630. Џон Винтроп, вођа једне заједнице исељеника и каснији гувернер  Масачусетса, одржао је чувени говор на броду "Арбела", у којем је мисију пуританаца у "Обећаној земљи" описао као изградњу библијског "Града на брду"; модел који ће све до данас постати обавезујући за све америчке државнике.

Према уверењу Винтропа и његових следбеника, пуританци су у том подухвату били надахнути самим Богом, као оруђе у његовим рукама. Стварање Америке је непосредна последица Божанске промисли. То је била "прва", пуританска Америка, надахнута религијском, изразито месијанском идеологијом.

Амерички идентитет је настао у знаку одбацивања Старог света: "корумпиране и тиранске Европе", из које су досељеници бежали у потрази за верским и економским слободама.

Европа је огледало у коме се огледа Америка

"'Фармерска република' је одавно нестала, али њен оснивачки мит остаје и даље снажан", примећује директор истраживања Међународног дискусионог клуба Валдај Фјодор Лукјанов за часопис "Росијскаја газета". Штавише, током данашњег "конзервативног препорода", овај мит се вратио са новом снагом: "Трампове присталице се надају не само да ће оживети идеализовану прошлост, већ и да ће поништити велики део 20. века".

Истраживачки директор Валдај клуба: Вашингтон више не доживљава Русију као Мордор

"Друга" Америка је она либерална, која настаје током 20. столећа. Нагласак више није на изолацији од Старог света, већ на извозу сопственог идеолошког и културног модела у Европу. Први покушај, одмах после Првог светског рата, само је делимично успео. Други, после 1945, јесте.

Како примећује Лукјанов, ово је принцип на коме су почивале "нераскидиве атлантске везе", па и организациони принцип читавог Запада. Процес је кулминирао са глобализацијом, посебно у време Трампомово претходника.

Другим речима: колико је данашњој Европи потребна Америка, толико је, ако не и више, Америци потребна Европа, за коју остаје кобно везана, јер САД нису посебна цивилизација, већ производ западноевропске историје.

Европа је огледало у коме се огледа Америка. Тежиште се само пребацује са запада и севера на исток Европе. Америка остаје "блистави град на брду". 

САД захтевају промене режима у Европи

Отуда је толико пажње посвећено Европи у новој Стратегији националне безбедности САД. Европа се овде подвргава жестоким критикама, што подсећа на жестоку породичну свађу. Оно што се нарочито истиче је тон према Западној Европи, која се оптужује за паразитизам. Најоштрије критике зато нису усмерене према Русији или Кини, већ према Европској унији.  

Џеј Ди Венс одржао лекцију у Минхену: Највећа безбедносна криза Европе је страх од свог народа

За ауторе ове стратегије, савремена ЕУ је, истиче Лукјанов, аберација либералног поретка, структура која је одвела европске нације и државе на странпутицу. Отуда се подстиче отпор унутар европског блока према ономе што сматра "неуспешним политикама ЕУ". Стварни циљ је, тврди овај руски аутор, промена режима, наравно, не у смислу Хладног рата, већ у културном и идеолошком смислу: прелазак са либерално-глобалистичких на национално-конзервативне вредности.

Било би погрешно у томе видети повлачење САД из Европе. То је, тврди Лукјанов, само покушај политичке реформације потконтинента, покушај оживљавања "посрнуле Европе".

Зато САД сада проналазе своје праве континенталне партнере у Централној, Источној и Јужној Европи, изостављајући западне и северне европске државе, које су раније покретале послератну интеграцију.

На тај начин Вашингтон се нада да ће ојачати свој утицај на "оживљену Европу", која ће му послужити као кључни савезник у ширим циљевима Америке, као што су доминација на западној хемисфери, васкрсење Монроове доктрине и постизање трговинског споразума са Кином, који би фаворизовао интересе САД.

У суштини, аутори нове доктрине предлажу повратак, у новом облику, на 19-вековни "концерт Европе". Са Русијом која би била укључена, али чији би утицај био ограничен.

Ц5 уместо Г7: Шта пише у широј, тајној верзији Националне безбедносне стратегије САД

"Паралела са либералним пројектом после Хладног рата је упечатљива", уочава Лукјанов, и додаје: "Тада је Запад такође замишљао Русију интегрисану у стабилан европски систем, али под западним идеолошким вођством. Слогани су се променили, али хијерархија (са САД) на челу остаје". 

Русија више није Мордор

Што се тиче Русије, пише Лукјанов, она барем "више није (Толкинов) Мордор", паклена земља која порађа све ужасе овог света.

За разлику од претходних стратегија националне безбедности, Русија није приказана као претња или одметнички актер, нити је представљена као глобални изазивач. Уместо тога, Русија се појављује као део европског пејзажа, као витална компонента континенталне равнотеже. Нова улога у Европи требало би да Русију одврати од Кине.

Како уочава овај аутор, нови циљ Вашингтона је да створи европско решење у којем Русија учествује, али не као равноправна глобална сила: "Логика је једноставна: сами Европљани не могу да калибришу ову равнотежу, па Америка мора да интервенише у њихово име".

Међутим, тон којим говори Вашингтон сада је мирнији, хладнији, прагматичнији. Друго је питање да ли Русија може то да прихвати. У ствари, примеђује Лукјанов, улога млађег партнера у реконструисаној европској кући није улога која одговара стратешким амбицијама Русије.

Нова америчка доктрина је умеренија од реторике последњих година, али она и даље замишља Русију у оквиру система усмереног ка Западу, напомиње Лукјанов. Али, та визија припада прошлости, 19. веку, који је одавно прошао.

Русија треба да настави својим путем, вођена не идеолошким прокламацијама из иностранства, већ дубоким разумевањем своје улоге у светској политици. 

Циљеви Русије су сасвим другачији

Сумњива је, међутим, и идеја да се Европа може поново изградити као кохерентан политички ентитет, са или без Русије. Фрагментација и поделе у Европи су последица унутрашњих подела, колико и зависности од иностраних сила.

Америчка стратегија замишља Европу реорганизовану према америчким преференцијама, интегрисану у атлантски оквир, који служи искључиво циљевима Вашингтона. Да ли таква Европа уопште постоји и да ли је икад постојала, макар и као теоретска могућност, то је сасвим друго питање.

Дугорочни стратешки циљеви Москве остају суверенитет, мултиполарни поредак и слобода маневара ван европског театра, закључује овај аутор. Чак уколико Вашингтону пође за руком да обнови "паневропску кућу", Русија не жели да служи као један од њених "декоративних стубова", зато што има визију сопстене будућности унутар мултиполарног света у настајању.